Налазите се на страници > Почетна > Колумне > Пропаст лађе „Делиград”

Пропаст лађе „Делиград”

18-04-2017 10:27:48 | | Милош Обреновић је пловио овом лађом (Фото архива "Политике" |


Током рата на бојиштима не пропада само жива сила, него и направе које је људски ум направио за мирнодопске потребе, а које су за свог постојања биле необично познате и од људи поштоване. Тако се догодило и са „Делиградом“.

Кобилица ове славне лађе је изгледа положена у Француској за потребе Италије 1836, и поринута под именом „Пјаченца”, као речни реморкер на реци По. Због године изградње спада у прву групу најстаријих европских, речних парњача.

Царски Руси је купују 1853. године. У то доба док још није постала наша њоме је више пута пловио Дунавом до Царствујушчег града Вијене (Беч) и назад и наш кнез Милош Обреновић I, о чему су наши најстарији лађари често приповедали и показивали на бродски астал и столицу где би стари кнез обично седео или обедовао.

На предлог кнеза Михаила Обреновића III, честитога сина кнеза Милоша, 9. јула 1862 (по старом календару), ту лађу је купила Кнежевина Србија и била понос нашег почетног паробродарства. Исте те године лађа добија наше ново име „Делиград“. Када је вештом дипломатијом кнеза Михаила дошло до дефинитивне предаје кључева градова, 6. априла 1867. турски низами (стајаћа војска) „Делиградом” пребачени су у Турску царевину, што је био повод да Чика-Љуба Ненадовић (1826–1895), син Проте Матеје, напише познату песму „Делиград“. Поред ретких цивилних потреба, коришћена је првенствено и као војна ратна лађа за превоз српске војске, опреме и рањеника у Србско-турском рату 1876–1878. године.

Нешто више од две деценије ова лађа је била првенствено коришћена у србској војсци, да би 1889. „Делиград” прешао дефинитивно из Министарства војног у Министарство привреде, постајући тако наша прва цивилна лађа. Први наш заповедник „Делиграда“, био је капетан Божо Радоничић из Доброте (Бока). Следећи је био капетан Александар Познановић из Херцег-Новог (Бока). Трећи је био капетан Марко Ђурић из Сентандреје (Мађарска), који је пловио пола века и пред пензионисање, 26. марта 1890. предао дужност капетану Божидару Ђаји, који заједно са контролором Николићем израђује план рада лађе и правилник о дужностима чланова посаде. Он је, такође, предложио Првом србском паробродарском друштву, које је тада било у оснивању, да се дотадашњи реморкер преиначи.

После темељног преуређења, када је уграђен нов јачи и савременији мотор, у бродоградилишту у Линцу, 1895, лађа постаје путнички, скоро салонски, савремени пароброд.

Нешто после Видовданског атентата у Сарајеву 1914. и ултиматума, када је Аустроугарска монархија отворено показала своју праву страну, Прво србско паробродарско друштво у намери да сачува цео свој лађарски парк (12 бродова и 53 барже) брзо шаље, 13. јула, до мирнијих вода тј. да низводно дођу до Кладова до границе са Румунијом. Пловило се углавном у групама од по три лађе, не рачунајући барже. Аустроугарска је увелико претпостављала какав ће бити србски потез и стога, два дана пре саме објаве рата Србији, прелазе у дејство желећи да присвоје србско речно бродовље да би тако још више појачали, као први ратни плен, своју трговачку флоту. Покушали су на превару да их заробе, говорећи им да је „неопходна контрола“ – варка која је само с почетка упалила...

„Делиград“, који је тада био под командом капетана Стеве Јовановића, чинио је другу групу наших лађа са „Шумадијом“ и реморкером „Крајина“. Дошавши до Старе Молдаве (румунски део Ђердапа), ради прегледа“, целе три посаде биле су заробљене и послате у заробљеништво. Оне су одмах биле замењене оближњим угарским морнарима. Србски морнари су сувише касно схватили о каквом је „прегледу“ реч, тако да их је непријатељ омео у покушају потапања својих лађа и неколико баржи.

Међутим, србска артиљерија ускоро дознаје да су наше заробљене лађе, заједно са још једним делом непријатељског бродовља скривено укотвљене недалеко од Бабакаја. Врховна команда наређује да се изврши одмазда. Истог дана командант Браничевског одреда пуковник Васић рапортира Врховној команди, 5. августа 1914, да су наши артиљерци погодили „Делиград“, који ту потону, заједно са свим укотвљеним лађама (аустроугарским и нашим), којих уопште није било мало.

Оштећење „Делиграда“ није било велико тако да га Мађари извуку и одшлепују, до Будимпеште, и оспособе га поново за пловидбу. Био је смештен, 23. новембра 1917, у зимовнику Лађмањош. Зима је те године била изузетно јака због чега су многа стара дрвета као од шале уздуж пуцала, тако да је чак и у поменутом зимовнику од јаког леда дошло до прскања, мрвљења и потапања многих лађа и баржи. Међу њима била је и наша лађа „Делиград“...

Нешто по свршетку рата, када се дно зимовника морало чистити, Мађари су понудили да нам врате назад „Делиград“. Нове власти Краљевства СХС нису имале разумевања, нити жеље да вредну и необично славну олупину приме, јер би, када су све срачунали, оправка била доста скупа, тако да су је бивши окупациони власници извукли на обалу, исекли и претопили.

Очигледно, када је почео Велики рат, стари пароброд уопште није имао среће! Постоји још податак да су у свечаној сали Првог србског паробродарског друштва, све до избијања Другог светског рата, били изложени првобитно кормило и звоно лађе „Делиград“, који су замењени 1895. у Линцу. Међутим, од ослобођења 1945. године овим нашим бродским реликвијама губи се сваки траг...

Коста Ђ. Кнежевић,
Политика