САМОНИКЛА МОЛИТВА ПЕСМА СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ ОБЈАВЉЕНА У КЊИЗИ " ЉУБАВ И СМИСАО " ИЗ КРУШЕВЦА
САМОНИКЛА МОЛИТВА
Суде ми, они што би ми око извадили да га измере на тасу,
да не каже шта је видело , колико је тешко,
они што никад не кренуше за Божјим гласом,
што сам песникиња која се клања ,
монахињама и чудотворним иконама ,
не верују да у безречним молитвама,
проходају и они са штакама...
Они што нису ни свраке , ни креје, ни вране,
у белим кошуљама, а црних образа,,
што носе крзно белих медведа
и пљују и свето небо и свету земљу,
они у чијим се бродоградилиштима праве ратни бродови..
.
Што благосиљам ходочаснике, на њиховим је табанима
записана стаза искушеника,
изговарају клетве верницима, којима је дража шака шипурака,
од брда злата, које још нико није успео на леђима да понесе,
што носим крст који ме штити, од поплава и олуја, од громова....
Суде ми, а оно што је на језику грешних , није ни на табанима верних .
Суде ми, они што би ишчупали језик, да га измере на тасу,
да сазнају неизговорено и тежину речи,
што никад не кренуше за Божјим гласом,
не знају да је истина жртвеник, пред који свако принесе језик
и остане нем.
Што се клањам Чувару славуја, а склањам се од двоглавих гуја.
Суде ми, што су ми песме исповедаонице , небеске драгуљарнице .
Бритко ми сечиво , а ја ником ни реч , из ока ми излећу ластавице ,
гугутке и грлице и песме видарице , небеске лађарице ,
а ја их још благосиљам, њих ждераче спокоја,
који не знају ни за нежност , ни ја драгост,
ни за трагања искушеника, душа ми несаломива,
а таква биће и кад једном најмлађи постане најстарији ...
Суде ми, што осуђујем брат на брата да удари ,
што су ми молитве самоникле
и кад станем пред стрељачки вод,
што изниче ми грм лековит из манастирских рушевина ,
што између две птице узлетећу ја,
пречицама , изворишту бистрооких зора,
пулсира жила куцавица, а ја ко птица лакокрила .
И круна што је припадала крунисаној глави,
сад лежи у прашини земаљског царства ...
Суде ми, што предалеко ми одлетеше мисли,
једином Крунисаном Горостасу ,
а стихови ко цветови из стења,
ко предсказања, доводе до исцељења .
Што уводим читаоца за руку у Божански храм,
препородим се тад,
што дозивам калуђере, чудотворце, са стеновитих планина .
Суде ми , камелеони , што бацају прашину у очи ,
тамничари и прогонитељи ,
што су ми стихови ко пелцери на светој земљи ,
првороди и саморасти .
Суде ми, што песмодарима величам Тајанственога,
што мојим молитвама не знам датум рођења,
што кад ми речи дођу у подгрлац,
а не могу ни глас да заустим,
место мене пред Вишњим се моле ,
Светитељи вечни, златоусти...
Суде ми , што песмопојима, изникнем ко младица из пања ,
ко дрво из пепела ,
што сваки дан , ако кап воде на длану донесем,
до краја живота имаћу своју реку ,
у којој ће се умивати свети људи...
Што често насликам Св. Архангела Михаила,
а он засади свето дрво, на ком освану знамења и записи ,
ликови светаца,
што идем стазом Христа, што ми поглед заблиста ,
што песма безлисна пролиста...
Што ме исцељују свети извори ,
што видим светитеље еискорачиле са икона,
што су моја изворишта, светилишта ...
Суде ми, зато што праштам , зато што волим,
што признајем само Суд Виших Сила
и једино се Божјег суда бојим .
Славица Јовановић
Белешка о аутору
Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и
књижевник .Аутор седам објављених књига :Алилуја" . "Албатрос " , " И
уби дрво човека" , "Небом лете Церски саморасти" , "Косовски црни
косови" , "Подсмевач " , " Златовез муња" У рукопису још пет књига.
Добитник више књижевних награда и признања .Добитник специјалног
признања Академије" Иво Андрић" - Београд за 2007. год. 2008 .год. и
2014. за објављене књиге .Живи у Мачванском Прњавору .
Песма је објављена у књизи „Љубав и Смисао“,
У издању : Књижевног клуба „Богољуб“, при цркви Светог Прокопија, Јасика, и
републичког Друштва србско-руског пријатељства „Православље“ Крушевац
