Васкрс када је крунисан србски цар

17-04-2017 07:42:17 | | Земни остаци почивају у Цркви Светог Марка у Београду (Фото |

Србски владар Душан Силни, творац нашег најважнијег средњовековног законика, 1346. године у Скопљу овенчан је титулом цара Срба и Грка – Цариградска патријаршија бацила је на Душана анатему 1350. године која му је скинута тек 1375. у време кнеза Лазара


Његово царство обухватало је централну и јужну Србију, целу Македонију и Албанију, без Драча, део Босне и Херцеговине, део Грчке до Тесалије, Црну Гору, и раме уз раме стајало са тадашњим царствима на Истоку и Западу.

Није проглашен за светитеља

Цар Душан није проглашен за светитеља. Спомиње се неколико разлога – од оцеубиства, довођења жене Јелене на Свету гору где женска нога никада није крочила – али се сваки од њих може сматрати спорним.Да би неко постао светитељ, његови остаци требало би да одају неки знак – да буду нетрулежни, да се над њима деси неко чудо или да га народ прихвати. За сада не постоји запис да је на његовом гробу забележено чудо, али се пре неколико година појавила иницијатива неких историчара да се прогласи светитељем.– Народ има велико поштовање према цару Душану и њему није важно да ли је он светитељ или није. Велики број верника приђе саркофагу и целива лик – каже свештеник Трајан Којић и истиче да се у Цркви Светог Марка сваке године 2. јануара по новом календару даје парастос цару.

Oвај моћни србски владар творац је и најважнијег србског средњевековног закона. Његови земни остаци почивају у Цркви Светог апостола и евангелисте Марка у Београду, а тачно 16. априла 1346. године, у Скопљу, Душан Силни крунисан је за цара Срба и Грка.

Живот Стефана Уроша Четвртог Душана Немањића пратила су освајања, богат политички живот, сукоби са црквом, Византијом... а његову смрт мистерија.

Рођен је око 1308. године, од оца Стефана Уроша Трећег Немањића (краљ Стефан Дечански) и бугарске принцезе Теодоре. Већ са 14 година на двору Немањића нашао се у центру политичких збивања.

– Краљ Стефан Дечански крунисан је 6. јануара 1322. године. Тог дана, одлуком Сабора одређен је његов наследник, млади краљ Душан. Већ са 22 године дошао је у сукоб са оцем када је, између осталог, погубио свог течу бугарског цара Михаила Шишмана у бици код Велбужда. Његов отац је после тога упао у Зету и спалио му двор. Млади краљ је успео да побегне преко реке Бојане. Покорио се оцу, али не задуго. Уз подршку властеле напао је очев двор и затворио га у Звечан, где је стари краљ умро, вероватно насилно – објашњава професор др Синиша Мишић, са одељења за историју Филозофског факултета.

Душан је на престо ступио 1331. године у Сврчину, једном од краљевских дворова Немањића. Државу је проширио освајањима, а најважнија су се одиграла од 1342. до 1345, када је заузео и моћни град Сер, на северу Грчке. За цара је крунисан 1346. године у Скопљу, које је проглашено за његову престоницу. Душан је „заобишао” Васељенску патријаршију и неканонски прогласио Јоаникија за патријарха да би га овај крунисао за цара. То су признали бугарски патријарх и охридски архиепископ, док је цариградски патријарх Калист на Душана бацио анатему, али тек 1350.

Горостас благе нарави
Душан је синоним за великог војсковођу и владара, али мало је познато да је био и изузетно маркантан. Његова висина од око два метра велика је и за данашње појмове, а камоли за средњи век. Упркос корпулентности и Законику који је био изузетно оштар, био је благе нарави.

– Није неканонско проглашавање Калисту највише засметало, већ то што је Душан део цариградских митрополија и епископија припојио србској цркви и тако одузео добар део прихода Васељенској патријаршији – прича Мишић.

Анатема је скинута тек 25 година касније, у време кнеза Лазара.

Цар Душан умро је 20. децембра 1355. по старом календару, после кратке болести и у јеку припрема за рат са Турцима и покушаја освајања Цариграда. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих архангела у Призрену.

Прича да је отрован није доказана. Мистерија би могла да буде решена анализом његових посмртних остатака.

Стотинама година његови остаци лежали су у гробу у манастиру код Призрена. Тај манастир Турци су, од доласка на ове просторе, неколико пута пљачкали. До темеља га је 1615. године срушио Синан паша и од тог материјала сазидао џамију у Призрену, која и данас постоји.

– Остатке цара Душана 1927. године пронашао је прота и професор Радослав Грујић. Вођен народним предањем, вршио је ископавања на месту где се налазио манастир Светих архангела. Остатке је понео у Скопље, а затим их је 1941. године предао Патријаршији у Београду. Ту су чувани до 19. маја 1968. године, када су пренети у Цркву Светог Марка – каже протојереј-ставрофор Трајан Којић, старешина цркве на Ташмајдану.

Пренос земних остатака узбунио идеологе
Пренос земних остатака Душана Силног узнемирио је 1968. идеолошке духове у тадашњој Југославији. Патријаршија је вест о преносу његових остатака обjавила у листу „Православље” и то само неколико дана пре церемоније. Реаговала је комисија за верска питања, било је и политичких притисака, али је црква са патријархом Германом на челу успела у својој намери.

Преносу царевих земних остатака присуствовало је више од 6.000 верника, патријарх Герман и готово сви архијереји Српске цркве.

– Земни остаци положени су у бакарни саркофаг тежак 600 килограма који је постављен на мермерно постоље. На средини саркофага, урађеног по пројекту архитекте др Драгомира Тадића у стилу из 12. века са стилизованим биљним и фигуралним орнаментима, налази се лик цара Душана узет са фреске из манастира Дечани. Саркофаг је урадио вајар из Београда Драгутин Петровић – каже Којић.


Изнад саркофага се дуго налазио рад академског сликара Живка Стоисављевића на ком је била приказана битка код Велбужда. Ова композиција замењена је, по благослову патријарха Иринеја, новом – „Крунисањем цара Душана”, у мозаичкој техници, рад академског сликара Ђура Радловића.

Бранка Васиљевић, Душан Јанковић,
Политика