Милован Балабан: Само слога Српску спасава
Србска - србско чудо
Како би објаснио значај јединства и штетност евентуалних подела у Србској, као и погубност могућности поларизација које изазивају шизофреност о којој говори Хантингтон, проговорићу реч две о самој РС. Република Србска је својеврсно чудо настало деведесетих година прошлог века. Она је србски ентитет у БиХ (готово као држава), рођен у непријатељском геополитичком окружењу у времену вишеслојног притиска на србски народ. Англосаксонске геополитичке пројекције овог простора нису подразумевале постојање стабилног србског ентитета (а камоли државе) на просторима Балкана. Али егзистенцијална угроженост Срба на простору Босне и Херцеговине резултирала је хомогенизацијом србског националног бића и изграђивањем толико неопходног јединства које представља највећу снагу Републике Српске. Угроженост и притисци споља, као и уздизање животворне и државотворне националне свести учинили су да ова србска државолика творевина успе да избегне националну у друштвену шизофреност, коју по речима Хантингтона сеје увозна американска демократија у земљама другачије цивилизацијске парадигме.
Пошто Американци нису имали у плану стварање иоле озбиљног србског ентитета на овим просторима Дејтон је био само тренутно излажење у сусрет србским захтевима, који су били прихваћени како би се завршио рат. Србима није могло да се ускрати практично све што су својим жртвовањем у ратним годинама стекли, а што им поготово припада по историјском праву и етничкој заступљености у Босни и Херцеговини. Но, у мирнодопским годинама, које су следиле, јасно се видело да „међународна заједница“ (САД) хоће да укину овај србски ентитет што је спровођено, а и данас се спроводи на разне начине, пре свега кроз притисак на Дејтонски споразум и покушај смањивања његових ингеренција али и покушајем изазивања и преливања немира из суседног ентитета, а то све како би се Србска довела на ниво пуке симболике. Оно што је изненадило креаторе Балкана (и страних окупационих, војних и цивилних представника) јесте готово константан отпор и одлучност Српске да се одупре притисцима.
Снага Српске
Најзанимљивије питање је одакле црпи снагу овако мали ентитет да, у често ненаклоњеној држави, окружен утицајима већином не баш пријатељских европских и светских сила, заробљен у дворишту геополитичке зоне утицаја англосаксонског света, обезбеђује већ две деценије свој опстанак, као и битност која се огледа у динамичности његовог постојања (Србска је играч који има разне контакте и често је незаобилазан фактор у изградњи стабилности региона). Речено терминологијом професора Мила Ломпара „србско становиште“ је онај суштински извор моћи и снаге који држи Републику Српску.
Интерес народа и обезбеђивање његове целокупне духовно-материјалне афирмације је онај извор којим је прожет сав живот у Србској. Он је природни облик егзистеције тамошњег народа, те стога представља и идејну основу из које произилази и власт спремна да, уколико жели да остане предводник народа Српске, служи том истом народу у складу са његовим интересима израженим у „србском становишту“. Отуд смо имали случајеве у Србској да политичари европејске парадигме, како би дошли и опстали на власти, постају заговорници србског, народног становишта, док истовремено у Србији, матици Срба из Српске, процес трансформације политичара неретко иде потпуно обрнутим смером.
Фаворизовање народног, србског становишта у Србској било је пресудно за њену егзистенцију. Удари који су долазили на ову државолику творевину најчешће су имали супротан ефекат од оног који су очекивали инспиратори притисака. Наиме они су чешће хомогенизовали србски народ, а и елиту Српске, него што су је дезинтегрисали. Време је показало да се притисци споља, као адут у рукама рушитеља Српске, неретко претварају у механизме који напослетку буду у служби јачања и подизања њеног јединства.
Покушај урушавања Српске
Отуд се у последње време нарочито ради на њеном урушавању изнутра. Како? Већ постојећи облик подвојености, који доноси демократско уређење како каже Хантингтон (а који није увек лош по државу и народ), покушава се продубити заоштравањем и дизањем тензија током изборне кампање, како би политичка елита била додатно поларизована, све до степена озбиљне и перменентне конфронтације која би се у каснијем периоду разним механизмима (непримерено оштром реториком типа издајници, лопови итд. која се на жалост већ увелико користи у овој предизборној кампањи, али и диригованим немирима) одржавала.
Оваква дивергентска кретања у политичко-интелектуалној елити Српске би се временом преливала на народ, те би услед јачања подвојености постепено дошло до блеђења и заборава, за Српску и њен народ једино одрживог србског - народног становишта. Поларизовани дух елите постепено би све више постајао фактор моралног и сваког другог кварења народа одозго, уместо досадашњег стања у ком се неретко власт прилагођавања србском, народном становишту одоздо.
Уколико би се запатили овакви процеси би изазвали трајно слабљење и смањење отпорности Српске. У србској историји су познати примери моралног урушавања елите, које је преношено на народ неретко резултирало казном у виду националног пропадања и губитка државе. Како се то не би догодило, пре свега елита Српске треба да избегне ударе инспирисане споља и задржи дух србског, народног становишта као први и једини фактор очувања јединства и афирмативне хомогености. Власт, као носилац полуга и маханизама моћи увек је, макар за нијансу, одговорнија од опозиције. Како ова садашња тако и она будућа која се буде формирала после избора.
Отуд ова садашња треба да делују одговорније и стабилизирајуће у изборној кампањи, као што и она формирана после избора (ма ко победио на њима) мора да у своје окриље укључи све релевантне играче на политичкој сцени али и озбиљне научне и јавне раднике, како би кренула, или наставила одлучније да иде у правцу истинског реформисања и оживљавања друштва, те радила на друштвеној стабилности и јачању његових одбрамбених механизама.
Одбрана Српске
Удари на Републику Српску неће престајати и њој је изгледа суђено да функционише под притиском. То, као што сам нагласио, има и своје добре стране. Али оно што је најбитније јесте очување духа, или „србског становишта“ који је у самим темељима Српске. Уколико се он не сачува, и уколико дође до његовог цепања и дезинтеграције елите и народа, резултат избора уопште неће бити битан. У том случају притиске неће издржати ниједна гарнитура на власти, као што ће у случају очувања србског, народног становишта свака власт бранити Српску свим капацитетима, и духовним и материјалним, које нуди целокупан народни потенцијал са великом шансом да очува њен интегритет.
У Србској је до сада био доминантан други поменути случај, и нема разлога да тако не буде и у будућности, што је свакако жеља свих Срба широм света. Но, ипак, уз битност осталих фактора а нарочито става званичне Србије, кључ одржања таквог курса нејвише се налази у рукама елите и народа Српске.
