Душан Пророковић: Трећи пакет санкција или нафтна криза на вратима Европе
Уколико настави са политиком конфронтације, ЕУ ће се наћи пред питањем: хоће ли имати скуп безин или никакав бензин.
Из четвртог покушаја чланице ЕУ су донеле одлуку о трећем пакету проширених санкција против Русије. Очигледно, притисци САД, атлантистичког лобија и заинтересованих финансијских центара да се направи што је могуће већа и озбиљнија конфронтација између Брисела и Москве су огромни. Такође, приметни су и знаци отпора унутар ЕУ, али за сада су они имали само ограничен ефекат (мере које се предузимају против Русије се делимично ублажавају у односу на оно што САД очекују; нови пакети се све теже изгласавају због противљења појединих чланица).
Сада, после најновијих санкција, ЕУ очекују две последице: краткорочна и дугорочна. Ова, краткорочна ће уследити и због профита европских компанија које су радиле на заједничким пројектима са руским нафтним гигантима (трећи пакет санкција је усмерен против руске нафтне индустрије), али и због најављених контрамера Русије. После „руског удара“ на европску пољопривреду, вероватно ће бити уведене рестрикције и у секторима аутомобилске и текстилне индустрије те авиосаобраћаја. Штета ће се, као и после првих контрамера Русије, мерити милијардама евра. С обзиром на растућу економску кризу унутар ЕУ, ово нису занемарљива средства.
Где Европа купује нафту?
Дугорочно, ЕУ ризикује да својим мерама утиче на повећање цене сирове нафте, што би неповољно утицало на укупна економска кретања на Старом континенту. Европа је зависна од увоза нафте и земног гаса, а утакмицу за блискоисточним и западноафричким резервама увелико губи од САД, Кине, Јапана и Индије. Заоштравање односа са Русијом баш на „нафтном питању“ може бити кобно. Када су утврђиване нове санкције, ЕУ је вероватно на уму имала једно – предстојећу „битку за арктичку нафту“ (у литератури на енглеском језику означена као Polar Game). Због тога се и усвојеним пакетом санкција ограничава сарадња са руским компанијама баш у области подводних истраживања и експлоатације сирове нафте бушењем морског дна. Арктичка нафтна зона је још увек у доброј мери неистражена, мада се барата подацима о могућим резервама од 90-110 милијарди барела (што је светска потрошња за три године), на које право полажу Русија (има највећи приобални појас – процењене резерве у Бaренцовом мору, северни део западносибирског налазишта и резерве у Тиманско-печорском басену), САД (део изворишта на северу Аљаске), Канада (северни део Квебека, Нунавут, Северозападне територије, Јукон и Њуфаундленд), Норвешка (Баренцово море) и Данска (захваљујући томе што је Гренланд у њеном саставу, али је неколико отворених питања око могућности експлоатације нафте у приобалном појасу Гренланда).
Нови пакет санкција може значајно успорити реализацију амбициозног руског пројекта у Русији. Међутим, остаје питање: какве ће користити имати Европа од тога? Од овога могу имати користи пре свега САД, које добијају на времену да убрзају своја истраживања на Арктику и ставе у функцију нафтна изворишта пре него што то учине Руси (који су до сада били у предности), Канада (98 одсто канадског извоза сирове нафте завршава у САД) и донекле Норвешка (већ је потписала споразум са Русијом о разграничењу у Баренцовом мору), која није чланица ЕУ.
За ЕУ, у пракси се може десити нешто сасвим друго. Земље ЕУ купују на постсовјетском простору готово половину увозне сирове нафте. Према подацима Међународне енергетске агнеције, највећи произвођач у 2013. години је била Русија са 10,9 милиона барела дневно (13,28 одсто светске проиводње). На другом месту се, после низа деценија у којима је била највећи светски произвођач, нашла Саудијска Арабија са 9,9 милиона барела дневно (12,65 одсто). Затим су следили: САД (8,453 мил.брл/дневно, 9,97 одсто), Иран (4,321 мил.брл/дневно, 4,76 одсто), Кина (4,073 мил.брл/дневно, 4,56 одсто), Ирак (3,4 мил.брл/дневно, 3,75 одсто), УАЕ (3,087 мил.брл/дневно, 3,32 одсто), Венецуела (3,023 мил.брл/дневно, 3,24 одсто), Мексико (2,934 мил.брл/дневно, 3,16 одсто), Кувајт (2,682 мил.брл/дневно, 2,96 одсто), Бразил (2,633 мил.брл/дневно, 2,85 одсто), Нигерија (2,525 мил.брл/дневно, 2,62 одсто), Норвешка (1,988 мил.брл/дневно, 2,79 одсто)...
Америчка корист од кризе у ЕУ
Потрошња деривата у Европи и експлоатација нафте у Русији су међусобно повезане. Услед дестабилизације прилика на Блиском истоку и у западној Африци (пре свега у Нигерији), за очекивати је да дође до поремећаја на тржишту нафте, па се поставља питање одакле ће нафта стизати у Европу ако се замрзавају односи са Русијом? Јер Русија опет делимично може „извадити штету“ извозећи у Кину и Индију, на чијим тржиштима би компензовала недостатке изазване дестабилизацијом у наведена два „нафтна региона“. За Европу не постоји „компензационо извориште“ које се може користити у случају даље проблематизације односа са Русијом. Дакле, могу нам се поновити слике из Првог нафтног шока. Данас се брзо заборавља, али ваља подсетити да су тада, негде почетком 1974. холандски министри на посао одлазили бициклом. Што је још горе, када су се испоруке стабилизовале, њена цена је била четири пута већа него пре тога. После овакво искуства, САД су забраниле извоз сирове нафте посебним законом из 1975. године.
ЕУ је новим пакетом санкција – говорећи језиком србских народних пословица – заклала вола због кило меса. Због потеза који је предузет, последице могу да буду катастрофалне. Изгледа да су тога постали свесни и у самој ЕУ, али тек после доношења одлуке. Наиме, комесар Европске уније за трговину Карел де Гухт је предложио да се у оквиру формирања трансатлантске зоне слободне трговине договори са Вашингтоном посебан механизам како би САД могле да извозе у Европу сирову нафту и природни гас.
Иначе, и сам трансантлантски споразум је споран и са становишта великог броја европских произвођача штетан. А, и да је већ усаглашен, остаје отворено питање: зашто би САД пристајале на такав предлог? Уместо сирове нафте, САД ће предложити ЕУ да склопе дугорочни аранжман о извозу нафтних деривата. Уколико се настави са оваквом политиком конфронтације, Европа ће и то морати да прихвати. Јер боље је да има скуп безин, него да нема никакав бензин. А шта ће онда бити са европским рафинеријама? Па решење је једноставно: најпре ће их за ситне паре покуповати америчке корпорације, а затим ће у њима, када дође до стабилизације прилика у кризним жариштима, прерађивати блискоисточну и западноафричку нафту и продавати је Европљанима по новим ценама које ће договорити Де Гухт и његови наследници. А, када заврше цео пројекат, онда и целу Украјину могу препустити Русији.
