Стевица Деђански: Реалполитички баланс и судбина Железаре

20-08-2014 10:10:58 | | / mojenovosti.com |

Србија је неретко имала претензије да се меша у светска политичка превирања, да буде нешто што није и што јој не приличи. Са друге стране ишло се и у другу крајност, неке врсте пасивне изолације и одустајања чак и од својих националних интереса. Треба се чувати и прве и друге крајности.
Нама се чини да данас први пут, барем у новијој историји Србија има шансу за реалну и избалансирану спољну политику. Да заузме колико је то могуће солидну позицију. Одустали смо од тога да делимо светску правду и решавамо светске проблеме, што се по правилу увек некоме од моћних није свидело, па смо били кажњавани. Но исто тако смо сазрели и разумемо да ако се ми не боримо за своју позицију и своје интересе то нико други неће урадити уместо нас. Политичка позиција коју је дефинисао Премијер Вучић у вези са Украјином, да признајемо целовитост Украјине, али да не желимо и нећемо да уведемо санкције Русији као нашем пријатељу показала се за сад као продуктивна и перспективна. Осим тога ако не признајемо територијални интегритет неке земље како да очекујемо да неко призна наш. Шта је то позитивно у тој умереној и неутралној позицији? Она нам је, барем привремено, дала минималан маневарски простор да све заинтересоване стране задовољимо. Или барем да никога не огорчимо. Неки „паметни“ аналитичари су рекли да ћемо имати притиске због позиције према Русији од стране ЕУ и УСА. Па наравно да сми имали и да ћемо имати јаке и тешке притиске које треба издржати. Увек имамо притиске за нешто или за некога. Да није ово у питању било би нешто друго. Али ту се показује вештина и умешност. Морамо бити мудри и не изазивати против себе велике светске играче од којих зависимо. Но то не значи да треба да попуштамо Западу и да пуцамо себи у ногу увођењем санкција Русији. То би било и неморално и катастрофално штетно. Други неки „паметни“ аналитичари су рекли да смо издали инетересе Србије и продали пријатеље из Русије тиме што нисмо отворено стали уз Русију око присаједињења Крима или пак „што нисмо послали добровољце у Доњецк“. Као што се види, Русија се није наљутила већ сасвим супротно поштује и подржава став Србије. Сама Русија као велика сила одмерава пажљиво ниво свог учешћа у украјинском грађанском рату, а како то онда не би мала и сиромашна Србија. Притисци се настављају, свака велика сила има своје интересе, жеље и идеје. Србија мора веома пажљиво да пази и одмерава сваки корак свог деловања. За сада смо постигли оно што многи нису очекивали – задовољну Русију са једне стране и не превише незадовољан запад (и ту постоје велике разлике између Берлина и Вашингтона). Балансирање је очигледно једини пут којим морамо ићи. У светлу тога, веома индикативна је ситуација око продаје, можемо рећи и буквално, спашавања Железаре Смедерево. Читајући наше новине и слушајући изјаве званичника и премијера види се да као опција фигурира неколико озбиљних понуда: Амерички „Есмарк„ ; Руско чешки „Унитед Гроуп„ ; Индијски „Митал„ и руски „Црвени октобар„. Око Индијског Митала, који се исто тако појављује као заинтересована страна, нећу трошити речи, јер нико нормалан не би уопште разматрао њих као опцију после катастрофе коју су оставили у Магнохрому и знајући њихову црну светску репутацију о чему је аргуметовано писао Драгомир Анђелковић у тексту „Black field„ инвестиције по рецепту Митала„ где је аргументовано описао деструктивне инвестиције од којих привреда и држава имају само штете. Осврнућу се овде на „Црвени октобар„. Фирма из Русије се одједном појавила као наводно озбиљан купац, што је само по себи врло чудно. Она је, чини се, ћерка фирма велике компаније „Уралвагонзавода“ који се пре неколико месеци представио као озбиљан купац и у међувремену нестао. Сада се појављује један њихов део који је прилично проблематичан, у светлу наше геополитичке позиције. Наиме ова компанија се бави наменском производњом, производњом оружја и свега остало што иде уз то. Такође је у Русији познато да као део војноиндустријког комплекса је и под великим утицајем војнообавештајне службе ГРУ. Лично сам склон да Србија покаже много благонаклонији став према руском капиталу који је до сада био дискриминисан јер су се прозападни политичари плашили да праве „дилове са Русима“. Но руско-српске односе и у политици и у привреди треба градити паметно и промишљено. Потребно је колико је то могуће избећи ризичне уговоре и договоре који нас дугорочно могу скупо коштати. Заштита националних интереса значи и да се избегава конфронтација са великима, кад је то могуће и кад то не угрожава наше националне интересе. Мислим да пуштајући у српску привреду руску наменску индустрију, ризикујемо велике отпоре на Западу те да нећемо имати више могућности за маневар и за одржавање ове позиције данас. Могу само да замислим реакције Вашингтона и Брисела на такву врсту информације. Могу већ да их замишљам сада, што уопште постоји шанса да се они појаве као инвеститори у стратешком сектору. Ако се запитамо и почнемо да теоретишемо, може се поставити и питање како они баш сада да се појаве. Да ли је то случајно? Да ли је то можда провокација или тројански коњ за српску политику неутралности? Да ли је свестан тих ризика по Србију и онај који лобира за ову и овакве комапније. Само нам требају руски партнери који су проблематични, који лоше послују и који у перспективи могу само нанети штету србско-руским односима. О овој комапнији, да будем потпуно благ, и нема баш позитивних финансијских извештаја. Ако је у путању Железара, остају две понуде. Америчка и Руска. Лично навијам за руску, али у интересу радника нека у праведној борби победи боља. Надам се да ће Србија наставити овај правац који је заузела, којим сасвим сигурно можемо имати много више користи него штете. И да ћемо се суздржати неопрезних потеза који нам могу пореметити једва успостављену геополитичку равнотежу.