Да ли ће Порошенко сести у исти чамац са Обамом?
У телефонском разговору са Петром Порошенком Барак Обама се заклео председнику Украјине, захваћене грађанским ратом, да ће му Америка притећи у помоћ. „У истом смо чамцу…“ – рекао је Обама. Али слика чамца не може да задовољи Кијев, Кијев би хтео да се са Американцем нађе бар на истој крстарици, ако већ не може на носачу авиона. Да Украјина жели да добије статус „главног савезника САД изван НАТО-а (MajorNon-NATOAlly), председник Порошенко је 21 јула изјавио у интервјуу ТВ каналу CNN…Уколико се то оствари, Украјина ће стећи не кишобран НАТО-а, већ „војни кишобран“.
Већ је постало очигледно да актуелни председник Украјине није у стању да изађе на крај са политичком и економском кризом у земљи. Очигледно је и да несигурни Порошенко, као и било који други политичар који нема помоћ читавог народа, покушава да се при решавању унутрашњих проблема ослања на страну помоћ, пре свих на помоћ САД-а.Амерички саветници у улози „посматрача“ сада постоје у практично свим тајним службама Украјине, у армији, у политичким структурама. „Украјина може да искористи америчку лидерску позицију и подршку за борбу са корупцијом, за обнову наших финансијских институција, реформисање енергетске стратегије и либерализацију пољопривреде“ – нада се Порошенко. Само је тешко замислити које ће то начине Америка користити за борбу са корупцијом која је постала нераскидиви део украјинског националног блага, или чиме ће орати запарложене украјинске њиве. Такође је тешко замислити и чиме то могу да помогну Јенки који би се убили за парицу, у „обнови финансијских институција“, када су већ сами лепо рекли да новац неће да дају.
А украјинској страни је, осим наведеног, према речима Порошенка, „неопходан и амерички гас како би Украјина успела да задовољи своје потребе“. То каже шеф државе, који је обавезан да у сваком тренутку зна одговор на питање како ће и чиме да обезбеди да становништво његове земље преброди предстојећу зиму како треба. За сада гас са оне стране океана може да стигне само у епрувети – због анализе. Да-да, Порошенко јако жели да „искључи притисак због гаса од стране Москве“, то стално понавља и Европа, али та Европа од речи није ни за корак пошла даље. А председник Украјине се о Русији изражава са таквим непријатељством као да је прави Американац. Дешава се да његове изјаве понекад личе на примитивне клишее брифинга Стејт департмента САД, који према Русији води клеветничку кампању. У Белој кући се све више ослањају на отворену лаж, без имало труда да се позабаве доказивањем онога, што су изјавили. Нема позивања на чињенице, које могу да се размотре и прокоментаришу, информације се често преузимају са интернета. У поплави антируских изјава све чешће се чују гласови званичних лица. Као, на пример, у скорашњој изјави секретара за штампу председника САД-а, Џ.Ернеста, који је окривио Русију за рушење авиона малезијске компаније „Malaysia Airlines“ .
Америчке измишљотине пријају Кијеву. Порошенко Американцима шапуће у уво: „Европа треба да прати пут САД-а и да заведе своје економске санкције“. Откада се то председник Украјине пита шта Европа треба, а шта не треба? Рекло би се да повод за надменост Порошенка представља то, што је Конгресу САД-а предат пројекат закона према коме Украјина може да добије статус главног савезника Сједињених Држава изван НАТО-а. То је за сада иницијатива само десет конгресмена, али уколико се добије сагласност парламента и то потврди шеф државе тај закон може да ступи на снагу. НАТО ће у том случају једноставно добити саопштење шта му је чинити. Стварно, у том случају Кијеву неће ни бити потребан Брисел. Али председник Украјине је мало пожурио –и даље постоји велика сумња да ће Сједињене Државе стварно пожелети да приме Украјину у затворену заједницу својих војних пријатеља.
Прво, статус који Порошенко толико жели данас има 15 земаља, које су далеко од директне зоне одговорности НАТО-а. У Европи су границе алијансе већ проширене до граничних ознака Руске Федерације у Латвији и Естонији. Једнострано омогућавање да Украјина добије „војни кишобран“ од САД значило би и могућност да се на њеној територији поставе америчке војне јединице и базе. Али, треба да се подвуче, не армије НАТО-а, већ оружаних снага САД, а то већ представља инструмент притиска не само на Русију, већ и на Европску унију.
Друго, сада се и државност Украјине нашла пред најтежим испитом, али се не зна какав ће бити резултат. Превише крви и људских живота је на савести садашњег кијевског режима. Бела кућа није успела да увуче Русију у ратовање у Украјини, „антитерористичка операција“ је близу краха, индустрија остаје без капацитета које је имала, незапосленост се повећава, постоји маса разорених малих и средњих предузећа. У перспективи ће се редови незадовољника Порошенком и његовом владом само попуњавати. Статус „главног савезника САД изван НАТО-а“ неће моћи да помогне да се реше унутрашњи проблеми Украјине, већ представља само корак даљег заоштравања напрегнутости у односима са Москвом. У ствари, чак ни амерички законодавци не крију против кога је усмерена та иницијатива. „Ми помажемо народу Украјине да се заштити од руских корака који воде дестабилизацији Украјине“ – изјавио је конгресмен Сандер Левин. Овакве изјаве показују потпуно несхватање чињенице да је будуће односе Украјине и Русије ружно разматрати упоређивањем војне снаге – баш као што су и покушаји да се отпор Новорусије угуши артиљеријом и снагом наоружаних казнених јединица осуђени на неуспех.
Треће, Американци од самог почетка оружаног конфликта Кијеву указују техничку помоћ, испоручују медикаменте, заштитна средства, храну, али су у конфликту учествовали преко снага приватних војних компанија, а не саме државе; САД, у суштини, не сарађују са украјинском армијом, већ помажу оружаним формацијама појединих украјинских олигарха. Колико је при том, уз америчко учешће, убијено цивила Украјине – старих људи, жена, деце, свет не зна, али становници Украјине то никада не могу да забораве. Било какво војно присуство Америке на тлу Украјине значиће окупацију, и не постоји никакав закон, донет у САД о војном савезу са садашњим режимом, који то може да промени.
Најзад, да констатујемо и да, бирајући Украјину за улогу свог главног сателита на постсовјетском простору, Вашингтон ризикује да изгуби поверење Грузије која одавно чека одлуку, сличну тој, да и не помињемо Молдавију. Није случајно у Конгресу већ почело да се прича да би пројекат закона за те три земље могао да се изгласа у пакету. Са једне стране – Вашингтон је обрадован све већим редом бивших совјетских република које желе да пређу на његову страну, због своје конфронтације са Русијом, а са друге – политичаре који још увек нису изгубили здрав разум – то плаши. Ко може да буде сигуран да ће после неуспеха у Ираку и Авганистану, после пораза на фронтовима „арапског пролећа“, између осталог и у Сирији, администрација САД успети у Украјини?
Аутор: Николај Бобкин
