Сви манастири Свете Горе
ВЕКОВНИ УКРАСИ БОГОРОДИЧИНОГ ВРТА
Некад је овде било и до триста манастира. Данас их је тачно двадесет и ово је, у слици и речи, кратка повест о њима...
Попут морских таласа, Свету Гору запљускују бројне легенде и предања отета чудесним, неки кажу и чудотворним, маглама које су измрежиле време за нама. Једна од њих вели да је овде подигнуто онолико манастира колико је Богородичиних суза наквасило ову свету земљу. Да се она овде својевремено баш исплакала, сведочи и стародревни запис који каже да је „бивало богоугодно доба” кад је на Атосу постојало око триста манастира. Данас их је само двадесет: 17 грчких и по један руски, бугарски и србски. Ту је још дванаест скитова и на стотине келија и испосница. Цела једна држава са свим установама неопходним за нормалан живот и рад.
Иначе, Света Гора је самосталну управу добила још у 9. веку, а после столећа византијске и турске надлежности, аутономија јој је призната 10. септембра 1926. Годину дана касније убележена је у 105. члан Устава хеленске државе, као аутономна република калуђера, али и суверена територија Грчке, а под канонском управом васељенског патријарха, што је и била за све прохујале векове. Сви њени калуђери, а процењује се да их има око 2.600 – од тога више од трећине с универзитетском дипломом – без обзира на народност, грчки су држављани.
Уз надзор државних (грчких) власти, Светом Гором управља двадесет самосталних манастира чији представници творе Свештену општину – Кинотис – и бирају се на годину дана. На њеном челу је Протос (Први), кога на годину дана дају најугледнији светогорски манастири: Лавра светог Атанасија, Ватопед, Ивирон, Хиландар и Дионисијат. Манастири и њихове келије ослобођени су свих пореза и дажбина, а светогорска имовина је неотуђива. Седиште и управно средиште је у Кареји, где се налази и деветнаест конака у којима бораве изабрани представници манастира. Једино манастир Кутлумуш овде нема коначиште из сасвим практичног разлога – налази се у непосредној близини.
Свакодневне случајеве решава Свети савет – Епистасија – са три саветника и врховним саветником, шефом административне власти која, као и свака пристојна држава, има и сопствену полицију. Ту је и седиште администратора кога поставља грчко Министарство за унутрашње послове. За духовне, теолошке спорове надлежан је црквени суд – Протат.
Иначе, најстарију познату привилегију Светогорци су добили 883. године од византијског цара Васила Првог, која је „у име монашког мира забранила упаде државних чиновника и навалу локалних сточара који су покушавали да напасају стада на полуострву”. Затим је 941. године владар Романос Први одлучио да сваком калуђеру годишње даје један златник, што је у држави већ било на снази за остала средишта духовника. А званично уређење односа, које неким одредбама важи до данас, свакако је Други типик цара Константина Деветог Мономаха, кад је први пут службено наведен назив Света Гора. Њиме су подробно уређени послови манастира.
Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза с небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења.
(Свети Николај Велимировић)
А девет година по оснивању најстаријег великог манастира, Лавре светог Анастасија или, једноставно, Велике Лавре, Света Гора 972. године добија и устав, најстарији написани и сачувани спис те врсте у свету. Сачињен у 28 тачака – а с потписима 57 лица, од којих 42 игумана, што сведочи о броју манастира у то време – исписан је на јарећој кожи, па отуд и назив Трагос („јарац”). Чува се у карејском Протату (суду) и својеврсни је темељ прве и једине монашке државе у свету...
Света Гора, полуострво које због горостасне планине високе 2.033 метра зову и Атос, угнездила се на источном од три прстолика крака полуострва Халкидики. Дугачка шездесетак а широка између седам и шеснаест километара, сред таласа Егејског мора уграбила је чврсто тло површине 392 квадратна километра и, умногоме, зауставила време. Овде оно као да већ вековима стоји о чему је, не много давно, Александар Дероко оставио овакав запис:
„...Исте чворновате и већ сасвим седе маслине, ево већ хиљаду година гледају око себе скоро исти живот. Исте су физиономије људи који зидају једне манастире, гасе пожаре на другим, обнављају треће и настављају свој вечно исти живот у њима... Све исто или скоро исто. На исти се начин живи, моли и умире као пре хиљаду година...”
И данас се, упркос многим менама које су векови изнедрили, време на Светој Гори рачуна у сагласју с природом. Уобичајени монашки дан, који је седам пуних сати посвећен богослужењу, у ствари почиње од поноћи, молитвом. Ручак је у 10 часова пре подне, вечера у пет после подне, а чим се на небу укажу прве звезде, калуђери одлазе на заслужени починак. И тако укруг, столећима. Уз молитвено тиховање и обавезно послушаније, свакодневан рад у манастиру и око њега. Како је својевремено својим ученицима говорио отац Григорије, Грк из Кападокије који је годинама у строгом испосништву живео у келији цара Константина и царице Јелене надомак манастира Пантократора:
„Усахните своју говорљивост, јер се на време треба припремити: тишина је језик будућих векова!”
Свету Гору, јединствену монашку републику, од мирског света, оног који живи у договору са свакодневним новотаријама, природно раздваја планина Мегала вигла. Ту је и зид као нека врста физичке границе између два света. Униформисани полицајац, испод грчке и византијске заставе (званични стег монашке државе с двоглавим орлом на жутом платну), проверава диамонтрионе, својеврсни документ за улазак у прошлост која овде траје и данас.
Дневно се, бар тако гласи упутство с надлежног места, може издати само 120 диамонтриона. Забрањен је приступ „било којој жени или женки животињске врсте, дечацима или евнусима, било коме ко је голобрад”. Занимљиво је да су једино мачке и кокошке пожељне: прве због мишева а друге зарад јаја од чијих се жуманаца праве боје драгоцене у иконописању. Улази се из Уранополиса или Јерисоса, два некадашња рибарска села, који су данас несвакидашња погранична места.
Посета
Посету Светој Гори важно је унапред планирати. Датум уласка тачно се одређује се у договору са службеницима у Одељењу за поклонике у Светогорском дому у Солуну. Пре уласка у брод за Уранополис или Јерисос преузима се дозвола, односно диамонтарион, уз плаћање таксе од 20 евра. Боравак је ограничен на четири дана, а у једном манастиру дозвољено је задржавање од највише 24 часа. За дужи боравак неопоходно је одобрење Пропрата у Кареји.
Кад се стигне у манастир, прво се одлази у посебан део за госте. По светогорском обичају, уз љубазну реч, калуђер гостопримац нуди окрепљење (кафу, ратлук, ракију-ципуру и свежу воду) и госта води у келије с постељама. Том приликом домаћин саопштава распоред богослужења. У трпезарији се обедује у молитвеној атмосфери. Разговор није пожељан, а са заласком сунца сви се полако повлаче у келије без гласних разговора.>
На Светој Гори није дозвољен боравак у шортсу и мајици без рукава, као ни снимање камером. Калуђери и порта манастира могу да се фотографишу само уз благослов (одобрење). Нису дозвољени лов, риболов нити купање на Светој Гори. Коначење у манастиру мора да се договори неколико седмица раније, телефоном или факсом, радним даном у преподневним часовима. Важно је напоменути да бродови полазе искључиво ујутру, а за дневне групне посете може да се изнајми посебан брод уз дозволу лучке управе.
Жене могу током дана да се укрцају на неки од бродова који обилазе Атос на удаљености од пола километра. Дешава се и да их тада посети неко од калуђера доносећи путницама и путницима да целивају једну од икона или ковчежић са моштима. Жене, иначе, могу да обиђу и неке од метоха, манастирских имања изван манастира, попут хиландарског метоха Каково, који се налази недалеко од Јерисоса. О свим неопходним појединостима за посету сви заинтересовани најбоље могу да се обавесте на сајту www.svetagora.info
Аако који женски створ ипак успе да се провуче и запази је присутни калуђер, следи терање граном уз повике „Агапи сатанис” („Бежи, ђаволе”) и хитро кађење оскрнављеног места. Ово правило увео је још 1045. године цар Константин Велики и данас се, упркос мноштву прича-легенди, најстроже поштује. Уосталом, казна за покушај дама да кроче на територију Свете Горе износи од 4 до 12 месеци затвора. Наравно, ван простора монашке републике...
А на њеној мапи данас, већ смо рекли, обитава двадесет манастира. Кренимо од Хиландара, не само зато што је наш и зато него што се добронамерник, кренувши од Јерисоса или Уранополиса, водом или копном, прво среће с њим. Ради бољег сналажења, манастире ћемо обележавати бројевима те тако Хиландару припада број 1. (Други картографи би, можда, другачије кренули!)
Хиландар (1)
Један од малобројних светогорских манастира који је невидљив са мора. Налази се на 250 метара надморске висине међу бујним растињем, што је, у време кад је подизан, од 1198. до 1199. године, значило сигурност од гусара и осталих пљачкаша, али и од ветрова. Извор његовом имену тражен је у склоповима речи које на србском значе „хиљаду магли”, односно „хиљаду људи”. Мисли се, ипак, да је овај манастир назван по византијском теретном броду и то зато што га је основао калуђер који је у световном животу имао неке везе с таквим бродовима па су га звали хеландар. Столећима је имао највеће и најбоље земљишне поседе у „перивоју пресвете Богородице”.
Данас му припада око 10.000 хектара светогорске шуме и око 1.500 хектара четинарског и листопадног растиња изван монашке државе, на метоху Каково, недалеко од Јерисоса. Катастрофални пожар од 4. марта 2004. године уништио je више од половине манастирских здања. Од 10.500 квадратних метара корисне површине у објектима уништено је приближно 5.700 метара или око 54 одсто. Обнова је брзо уследила и трајаће још неколико година. (Иначе, о Хиландару је, поводом осамстогодишњег трајања, „Забавник” писао у четири наставка, од 4. децембра 1998. године...).
Аутор: Петар Милатовић
Илустратор: Силва Вујовић
Забавник
