Ко је и зашто укинуо Војску Републике Српске без дозволе народа?
Војска Републике Српске која је извојевала у рату одбрану Републике Српске и осигурала да Република Србска постоји оваква каква је данас, званично је укинута 1. јануара 2006. године и то од стране политичара Републике Српске и то без референдума, а који је морао бити организован за тако важно питање.
Укидање Војске Републике Српске је извршено под великим међународним притиском западних сила у циљу сламања војне силе Републике Српске, једине им препреке, а све ради тога да би западне силе на челу са НАТО-ом имале фактичку контролу над овим простором и да би могле несметано да врше своје геополитичко-офанзивне задатке како у Републици Србској тако и на Балкану.
После уступања града Брчко и његове територије од стране Републике Српске и њених политичара државној заједници, те прекомпоновање Брчког у „дистрикт“, који је сада засебна „федерална“ јединица у државној заједници Републике Српске и Федерације БиХ(што је урађено за време данашњих власти у Републици Србској СНСД-а), укидање Војске Републике Српске је био један од најјачих удараца на њен суверенитет, а пред којим су устукнули Народна Скупштина, Влада и Предсеник Републике Српске(што је урађено за време садашње опозиције у Републици Србској СДС-а и ПДП-а).
Иако по Дејтонском мировном споразуму није било предвиђено да се укине Војска Републике Српске, србски политичари су устукнули пред Западом, нису имали храбрости или воље да им се супроставе, и предали су Војску Републике Српске без одобрења народа, под заједничку команду до недавно непријатељској војсци, те на тај начин укинули једини гарант очувања и одбране Републике Српске. Ово је вероватно и једини овакав случај у свету. Данас, Република Србска има своју полицију, али за разлику од тадашње војске, њена моћ је минорна и у процентима је на нивоу статистичке грешке.
Сво наоружање Војске Републике Српске је предато под заједничку контролу заједничке војске иНАТО-а, а потом је највећи део уништен под окриљем "вишка наоружања", а такође добар део је даван западним фирмама у бесцење, да би оружје Војске Републике Српске потом продали на трећим тржиштима (нпр. у Грузију и сиријским терористима) по ценама јефтинијим и до 1000 пута. Такозвани "вишак наоружања" који је уништаван или "неперспективна имовина" како су је називали, је имала за циљ онеспособљавање било каквог војног супростављања, однсно, другачије речено, то је била елиминација значајног војног фактора на Балкану, Војске Републике Српске.
Инфраструктура (зграде, полигони, касарне) која вреди веома много, односно 22 локације у Републици Србској, а о којој се и данас води политичка полемика, такође треба да се пренесе у власништво БиХ, а што је и захтев НАТО-а. Када се то уради, Република Србска је спремна за улазак уНАТО. Србски представници у заједничким институцијама су сагласни са тим и раде све на томе. Потписали су Закон о одбрани БиХ у којем је одређено да ће власти урадити све да би се придружилиНАТОалијанси, присуствујуНАТОсаветовањима и састанцима, добијају разноразне извршне налоге, сагласни су са инсталирањемНАТОпротивракетног штита на Јахорини (BRAAD), а за те људе и за вршење тих послова се издвајају и плате на терет грађана, а медији у Републици Србској пишу есеје о томе како је корисно ући у НАТО, исто као што говоре и неки србски представници у заједничким институцијама. У циљу овога се такође улаже значајан новац од странеНАТО, како кроз личне контакте, тако и према медијима, како штампаним тако и телевизијским и интернет медијима, а све у циљу вршења пропаганде и омекшавања негативног, односно непријатељског става србског становништва премаНАТО.
Недвосмислено је јасно, да се је имало у циљу од стране западних сила иНАТО-а у сардњи са домаћим политичарима, укидање Војске Републике Српске, уништавање и продаја њеног наоружања, те да се кроз политички притисак и мизерним новцем дође до циља, а то је убацивање Републике Српске уНАТОмашину и контрола над још једном територијом, односно територијом Републике Српске.
Веома зачуђују, и нејасни су политичари са својим изјавама, наравно из Републике Српске, о користи приступу тој војној алијанси. Овде, нећемо говорити о томе шта је НАТО радио у Републици Србској и СР Југославији и широм света. Нећемо говорити и о томе какоНАТОмалтретира србско становништво јер се то веома добро зна. У вези свега наведеног, а и можда је најбоље сликовито поређење уметнице Иване Жигон, када су је питали: "Да ли Србија треба да уђе у НАТО", те је она на то одговорила: "Ако силована девојка треба да се уда за барабу која ју је силовала, онда свакако!"
Удар на Војску Републике Српске, односно њено укидање био је један од најважнијих циљева западних земаља које су уз помоћ домаћих политичара оствариле свој циљ. Првенствено због тога јер је Војска Републике Српске у то време била веома респeктабилна војна сила на овим просторима.
Да би се војска укинула и одбрана Републике Српске препустила Сарајеву, Влада Републике Српске је покренула иницијативу за измену Устава Републике Српске у складу са закључцима Народне скупштине, закључцима Владе и у вези с Одлуком Народне скупштине, а којима је дата сагласност за пренос надлежности у области одбране с Републике Српске на Сарајево.
Како се десило – Република Србска на своју штетупромениласопствени Устав
Посланици у парламенту Републике Српске (и опозиција и позиција - СДС, СНСД и ПДП) су усвојили Уставни закон за примену амандмана на устав Републике Српске којим се надлежности у подручју обране Републике Српске преносе на Сарајево, чиме је од 1. јануара 2006. године престао да буде на снази Закон о војсци Републике Српске, а којим су се законом Министарство обране и Војска Републике Српске трајно укинули, а наоружање и техника у највећем делу уништили или продани под сумњивим околностима трећим земљама или су их западне земаље продавале земљама у сукобу и "опозицијама" зарад "демократије".
Наводни разлог за усвајање уставног закона је била назови „обрамбена реформа“ – односно, издаја Републике Српске, а у склопу које је угашена војка Републике Српске, а потом срамно формирано заједничко министарство обране и војска државне заједнице БиХ са седиштем у Сарајеву.
Такозвана комисија за реформу одбране-ИЗВЈЕШТАЈ
Према усвојеним амандманима на Устав Републике Српске, Република Србска је изгубила фундаментална обиљежја и овлаштења Републике, да уређује и осигурава послове из подручја сопствене обране.
Посланици парламента Републике Српске тада су усвојили Закон о престанку важења закона о обрани и војсци Републике Српске, а парламент Републике Српске тада је овластио премијера Перу Букејловића (ПДП) да потпише срамни Споразум о преносу надлежности одбране са Републике Српске на Сарајево.
Важно је напоменути да је и Закон о одбрани БиХ, са чланом 84. о активностима за придруживање НАТО-у, донет у размаку од месец дана са Законом о престанку важења закона о Војсци Републике Српске (о укидању ВРС), а који је потписао тадашњи председник Републике Српске Драган Чавић (СДС) , а Парламент Републике Српске изгласао. Да још буде ироничније почео је да се примењује експресно, и то само четири дана после гласања, а законска процедура је осам дана. (одмах се закон може примењивати само у ванредним ситуацијама), па је и ово изгледа била "ванредна ситуација".Постоје поуздане информације да је тадашње највише руководство Републике Српске, у два сата после поноћи, лично скидало табле са Министарства одбране Републике Српске на којима је писало „Министарство одбране Републике Српске“.
Закон о престанку важења закона о Војсци Републике Српске
Србски политичари уваљују Републику Српску у НАТО
Да улазак Републике Српске у НАТО алијансу није празна прича, као и озбиљност овог питања по Републику Српску, потврђују и изјаве србских политичара. Не само изјаве, него и њихово досљедно деловање и конкретни кораци ка уваљивању Републике Српске у НАТО.
Закони на нивоу БиХ морају проћи двоструку процедуру, Вијеће министара и Представнички дом. Одлуке у Вијећу министара се доносе по принцпу да морају укључивати по1/3 делегата из ентитета (три делегата су из Републике Српске), а када је испуњен тај услов одлука се доноси већином гласова или консензусом, што значи да су и политичари из Републике Српске гласали за ову одлуку.
Важно је напоменути да је Закон о одбрани БиХ, са чланом 84. о активностима за придруживање НАТО-у, донет у размаку од месец дана са Законом о престанку важења закона о Војсци Републике Српске (о укидању ВРС), а који је потписао тадашњи председник Републике Српске Драган Чавић, а Парламент Републике Српске изгласао!?. Да још буде ироничније почео је да се примењује експресно, и то само четири дана после гласања, а законска процедура је осам дана. (одмах се закон може примењивати само у ванредним ситуацијама), па је и ово изгледа била "ванредна ситуација".
Одлука Вијећа министара БиХ о успостављању "Комисије за НАТО интеграциони процес БиХ - слика 1-кликнути за увећање
Опет се поставља питање досљедности србских политичара и њихове искрености према бирачима и народу по питању НАТО.
.jpg)
Од свега овога и не би ни било ништа, да не постоји Закон о одбрани са чланом 84., а који се односи на НАТО. Њега је донела Скупштина БиХ, а у којој је, у овоме случају, опет, нажалост много више политичара из Републике Српске. Овај Закон је и потписао политичар из Републике Српске, тада председник Скупштине БиХ Никола Шпирић (СНСД), а гласали су и србски посланици. У Парламенту БиХ седи 14 посланика из Републике Српске.
Закон о одбрани БиХ (чл.84) - слика 3
Закон је пре него што је дошао у Скупштину, такође морао проћи двоструку процедуру. И то, кроз Представнички дом у којем седи 42 представника, а трећина је из Републике Српске. Да би се Закон уопште усвојио као предлог, морала је да гласа трећина посланика из Републике Српске - што је очигледно и било.
Прошао је и Дом народа у којем седи 15 заступника од којих су пет из Републике Српске и морала су три делегата из Републике Српске да гласају да би уопште закон прошао даље. Важно је напоменути да су политичари из Републике Српске из свих политичких опција Републике Српске.
Дана, 13.12.2006. године Председништво једногласно на челу са представником из Републике Српске, Небојшом Радмановићем доноси "Одлуку о прихватању оквирног документа НАТО-вог програма PfP".
Одлуку о прихватању оквирног документа НАТО-вог програма PfP - слика 4
ОСНИВАЊЕ И РАТНИ ПУТ ВРС
Председништво СФРЈ, 8. маја 1992. године, доноси одлуку са се преостали делови ЈНА повуку са простора бивше БиХ до 19. маја, иако је раније договорено да остану и наредних пет година - до 1997. године и да једнако штите сва три народа док се не донесу политичка решења. Након отцепљења Словеније, Хрватске и Македоније, муслиманксо-хрватско руководство у бившој БиХ је одустало од тражења мирног решења за живот у заједничкој држави и одлучило се, супротно вољи србског народа, за независност по сваку цену. Имајући у виду сва ова збивања, а са циљем да се заштити србски народ на просторима бише БиХ, Народна Скупштина Српске Републике БиХ, 12. маја 1992. године доноси историјску и једину исправну одлуку, о формирању Војске Републике Српске. Кроз оружане снаге ВРС је прошло око 210.000 бораца, а животе за Републику Српску је дало 23.184 борца.
.jpg)
ВРС је била трећа по реду формирана војска на простору бивше БиХ. Војска Републике Српске се је морала преко ноћи формирати. До краја августа 1992. године ВРС је нарасла у респектабилну војну силу, организовану у седам корпуса, 81 јединицу ранга бригада и 30 јединица ранга пука. Ове јединице су успешно водиле борбе и операције у којима су борци ВРС показали огромну храброст и пожртвовање. Осамнаест бригада је одликовано највећим признањем које јединица може заслужити - Орденом Немањића. Основни циљ је био заштита народа Републике Српске и његове имовине.
.jpg)
Најзначајније операције Војске Републике Српске су биле:"Коридор 1992", "Приједор 1992", "Подриње 1993", "Лукавац 1993", "Противудар на Бихаћ 1994", "Криваја 1995", "Одбрана сарајевско-романијске области 1995", "Одбрана западних граница Републике Српске 1995", те "Митровданске офанзиве 1992. и 1994. године"...
НАСЛЕЂЕ
Опрему је ВРС наследила из бивше ЈНА. Укупно је тенкова било 1999. године око 300, од тога 73 комада М-84, 204 Т-55 и мањи број Т-34. Што се тиче других оклопних возила имала је 18 БМП М-80, 84 БТР М-60, 5 ПТ-76, 19 БТР-50, 23 БОВ-ВП. Артиљерија се састојала од 1.522 јединице, укључујући 95 ракетних бацача, а у ваздухопловству је постојало 22 авиона и 14 борбених хеликоптера.
Већих набавки војне опреме и наоружања није било, углавном је набављана муниција за лако наоружање јединица копнене војске.
ВРС је задржала класичну професионално-регрутну комбинацију људства с малим бројем цивила, који су преименовани у категорију "радници у војсци". Служење војног рока је смањивано с једногодишњег до тромесечног, а убрзо потом је иукинута обавеза служења војног рока.
У бањалучком Центру војних школа обучавани су припадници копнене војске за ниже официрске и подофицирске дужности, а више образовање и обуку стицали су у војним школама и академијама СР Југославије.
Систем чинова наслеђен је из ЈНА, од војничких чинова (разводник, десетар и млађи водник), преко подофицира (од водника до заставника прве класе) и официра (од потпоручника до пуковника), до генерала...
ПРЕ И ПОСЛЕ КРАЈА
Пред сам крај постојања ВРС је учествовала у неколико мировних мисија, од којих је она у Еритреји високо оцењена у УН као успешна. ВРС није имала прилика да се учлањује у међународне асоцијације, али је на високом нивоу учествовала у примени Бечког уговора о градњи поверења и стабилизације у БИХ и уговора из Фиренце о субрегионалној контроли наоружања.
Према Дејтонском споразуму ВРС је имала право само на 137 тенка, 113 оклопних транспортера и борбених возила пешадије и 500 комада артиљеријских оружја, те се је остатак наоружања морао "уништити".
Данас, од онога што је остало од ВРС у саставу Оружаних снага БиХ је Трећи пешадијски пук (Република Србска). Активност ове јединице сведена је на управљање музејом пука; контролу финансијског фонда; припрему, истраживање и неговање историје пука; објављује билтене; чува културно-историјско наслеђе пука; даје упутства о одржавању посебних свечаности, обичајима, одећи и понашању пука, те води официрске, подофицирске и војничке клубове. По Закону о одбрани БиХ, командант пука има искључиво почасни положај и нема оперативна нити административна овлаштења.
УКИДАЊЕ ВРС И ПРИБЛИЖАВЊЕ НАТО-у(хронологија догађаја)
Војска Републике Српске која је извојевала у рату одбрану Републике Српске и осигурала да Република Србска постоји оваква каква је данас,званично је укинута 1. јануара 2006. године. Укидање Војске Републике Српске је извршено под великим међународним притиском западних сила у циљу сламања војне силе Републике Српске, једине им препреке, а све ради тога да биНАТО-о имао фактичку контролунад овим простором и да би могао несметано да врши своје геополитичко-офанзивне радње на овим просторима.
Војска Републике Српске је укинута и"захваљујући" њеним политичарима, као што је укинуто и још много других овлаштења Републике Српске до данас, а која су пренета на ниво БиХ. Дужност политичара Републике Српске је да чувају овлаштења Републике Српске дата Дејтонским мировним уговором.
приредио Вања Савићевић,
ПОВЕЗАНО:
ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР - Битка за пут живота, I део
ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР - Битка за пут живота, II део
Годишњица НАТО агресије на Републику Српску
Укидање Војске Републике Српске и улазак у НАТО
Вратити Војску Републике Српске и служење војног рока
Тад нису крили да је сила намерна: НАТО бомбардовао Републику Српску пре 19 година
Чињенице како србски политичари уваљују Републику Српску у НАТО
Стратешки циљ Републике Српске чланство у НАТО - републички органи ћуте
