Насушна потреба
Овај текст сам планирао написати прије два мјесеца, али моја лењост, или кo зна шта, ми није дозволила да га напишем. Међутим, прије неколико дана сретнем свештеника Драгана, и помислих како би било добро да ми очита молитву за успјешан рад. Тако и би. Напомињем ово како бих истакао чињеницу колико смо ми (људи) међусобно повезани, видљиво и невидљиво, и колико утичемо једни на друге, на овај или онај начин. Без тог сусрета не би било ни овог текста.
Насушна потреба за србски народ јесте држава коју ће он вољети, а та држава да буде гарант заштите његовог интереса и сваког њеног грађанина. На жалост, србски народ у цјелини гледано, нема такву државу. Многи и даље имају осјећања из претходних времена да имају туђу државу која се треба поткрадати и која се не треба изграђивати, већ рушити.
Прошле, а ни ова власт нису криве што је то тако. Једноставно, у овој ситуацији, када центри свјетске моћи одлучују о много чему, тешко да власти мањих држава могу да раде искључиво за интересе своје државе и свог народа, а против интереса великих. Најбољи примјер јесте довођење држава у ситуацију да укину царине као један од начина заштите домаће производње. Сва оправдања за такво нешто „падају у воду“ пред чињеницом да је за царином и то великом посегла индустријски најразвијенија држава САД на робу из Кине (панеле за производњу струје и гвожђе). Дакле, у околностима када моћни контролишу и условљавају мале, успјех власти је да што мању штету направи држави и народу, јер морају да задовоље интересе моћних како би остали да владају, а ако се не управља по наведеном принципу доћи ће друга власт која ће опет тако радити. Зато појединци, народ требају се самоорганизовати како би неутралисали законе и процесе који им изазивају штету. У том смислу, треба мотивисати људе на рад. Радом побиједити кризе. Развијати свијест о потреби куповине домаћих производа. Треба разобличити и потискивати опасне процесе по србски народ. Један процес, а којем ћу се највише посветити у овом тексту, јесте безмјерно критиковање србског народа, и то оног народа који је издржао страшна искушења.
У неком друштву разговарамо о ко зна чему, кад извијесни Слобо, иначе атеиста и материјалиста загрми: „Срби су г...., Срби су луд народ.“ Неко од нас му одговори да свако полази од себе. Наступи тајац. Послије сам размишљао колико је то честа појава да се и неоправдано и ружно критикује србски народ и покушао да дођем до узрока те безмјерне критике. Чини ми се да је таква безмјерна критика интензивна задње двије, три деценије. У том периоду разбијања Југославије, када су други народи попут словеначког и хрватског стварали своје националне државе, србски народ се покушавао вратити себи (православљу, језику, писму, јер то одређује идентитет народа). И гле, управо у том периоду, рађа се безмјерна критика. Такве критике није било прије, када су се Срби одрицали православне вјере и ћириличног писма. Ко употребљава ту безмјерну критику? Најчешће онај који има само „етикету“ Србина, а своју суштину је измијенио до те мјере да не одговара „етикети“, и онда као такав „дрвље и камење“ по „свом“ србском народу. То је мање самопорицање, а више борба против свједока своје трансформације, јер је одабрао да не припада свом некадашњем дефинисаном колективитету, а савјест га мучи.
Духовни пад и гријех разбио је јединство човјека – појединца са својим народом. Што је већи гријех у човјеку то он више напада, критикује народ покушавајући да на лажан начин смири своју савјест. Народ је лош, народ је луд... А ја сам... Што више и горе критикује свој народ све већа провалија постаје између њега и народа. Провалија између њега таквога и народа рађа егоистично усамљене јединке, личну апатију, бесмисао, али ако је снажно „храњена“ може изазвати велику борбу против властитог народа као једна врста задовољења „смисла“. Ко има право да критикује народ, а да прије тога не искритикује себе?! Када истински дође у стање самокритике, тај неће имати потребу за критиком народа.
А нормалан човјек, који није уништен гријехом, осјећа органско јединство са својим народом, и радост и тугу, и добро и лоше. Што се дешава народу, он осјећа као да се дешава њему. Зато је насушна потреба србског народа одњеговати Правог човјека који ће подвигом и врлином побјеђивати гријехове и искушења. Такав човјек је и срећан и радан. Он ће сваког човјека видјети као доброг и ако свјестан да и такав човјек преварен често „спусти штит“ и допусти да се зле мисли запате у њему, те да се зло манифестује преко човјека који постаје једна врста посредника. Такав Прави човјек уважава етички подвиг и принцип да што је светији човјек у њему је све снажније и животворније осјећање љубави и пожртвованости према, не само свом народу, него и другима, видећи сву њихову љепоту.
Такви Прави људи ствараће слободне и духовно богате народе, који без обзира на религијске, економске и политичке разлике нису и не морају бити нужно противријечни и у сукобу.
Не треба искључити могућност да су и неке службе развијале идеју безмјерне критике србског народа и то управо онда када се почео враћати себи. Што се тиче неслоге, тако често спомињане мане србског народа, она је могла произаћи из двије врлине, велике индивидуалности и жеље да се заштити неко други од свога.
Могуће је да послије дезинтеграција ових простора услиједи процес интеграције, без обзира да ли тај прелазак био буран или не, важно би било да србски народ буде јединствен у сваком смислу а не да се, између осталога, дијели на Србијанце, Војвођане, Босанце...
Aутор: Дане Чанковић, предсједник Покрета СНП Избор је Наш
