Пјесма Тоде Матић - Медић
ПИСМО РОДИТЕЉИМА
Чујем гласове родитеља,
дозивају ме.
Нехотично пером дотакох њихове душе,
њихово срце.
Њихове ране почеше и мене да боле.
Драги моји родитељи.
опростите ми, још сам у туђем свету
али сам умно у завичају.
Отаџбина ми постаје све ближа и ближа.
Једнога дана седећемо заједно
читаћемо поезију, романе,
новеле, приповетке
и књиге из неког Златнога доба.
На овој земљи нема среће!
Причаћемо о свему од када
се нисмо видели, драги моји родитељи.
Верујем, да тамо нема земаљске мржње ни бола
тамо је небески мир.
Бићемо заједно па, ма да то било ин на неком
Месечевом камену
или на некој неоткривеној планети.
Нисам сигурна речи моје да ли су тачне.
Јер све ми ово што пишем, личи
на неку издробљену лаву у крви.
Желим да смо заједно, бићемо срећни и весели
јер земља је цела болесна.
Гледам са тугом и болом како нам земља стоји
на самој ивици посрнућа.
Драги моји родитељи.
пуно вас волим,
и не заборавите да ваша срца
куцају сада у мојим грудима.
А ја ево заврших ово писмо и занемих.
После неколико минута наставих даље да ћутим
тако као да сам од вас чекала и чекала одговор.
Драги моји родитељи.
На жалост, одговор ми још увек не стиже,
а моје чекање остаде узалудно све до данас.
Теодора Тода Матић-Медић
Сyднеј, Аустралија
