Путин мора национализовати постојећу и створити нову елиту да би Русија опстала

04-08-2014 03:15:18 | | Факти, фото: Факти/ Двери/ mojenovosti.com |

Заоштравање западних санкција против Русије поново актуелизује питање - хоће ли санкције издржати руска елита?

Не Владимир Путин и народ, они хоће – у то нема сумње. Међутим, расположење дела елите се не може назвати другачије него паником. Па ипак, главни проблем са домаћом "елитом" чак није ни у томе.

Званично је објављено да се Русији уводе нове економске санкције. Премда је раскол Русије и Запада после Крима био предодређен, остало је нејасно да ли ће политички и економски рат почети само САД или читав западни блок и којом ће брзином тећи заоштравање односа...

Део руске политичке и бизнис елите нада се да ће заокрет ка самосталном развоју Русије бити могуће, ако не баш спречити, а онда макар учинити опрезнијим, што значи – нечим што се може опозвати.

Тај део је измислио да Путин наводно жели да "обележи профит од Крима", „да подигне статус Русије” – што значи да постоји шанса да се Запад само истресе и запрети, а на крају помири са чињеницом да повратка нема. Још се нада да ће Путин дићи руке од Новоросије и прећи на економске методе борбе за Украјину. Све у свему, да ће се све пре или касније смирити - и да ће, вероватно, све бити као раније, да ће они сами остати део "светске елите", њена политичка или бизнис компонента.

Али, изгледа да више таквих нада (а приори празних) немају.

Такође више нема никаквих сумњи да је један од главних циљева САД: смена власти у Русији и да су Вашингтону за то и потребне санкције, изолација и блокада.

Сједињеним Државама није важно како ће доћи до смене власти – да ли ће Путин отићи због преврата у врхушки или због народног бунта који ће бити изазван падом животног стандарда и који ће инспирисати део либералне елите.

За САД, Путин мора отићи зато што његов курс представља претњу америчкој хегемонији. За Путина такав однос одавно није новост – он своју политику не гради полазећи од америчког односа према њему, већ имајући га у виду. Исто тако, он разуме и све унутрашње проблеме по којима ће ударати Англосакси.

Главни од њих је – слаба, корумпирана, потрошачки оријентисана и идеолошки шарена елита, чију ће побуну Американци провоцирати, појачавајући притисак и санкције против Русије.

Истина, Сједињене Државе верују – с обзиром да су деца и новац многих наших „елитиста” на Западу – да ће и притисак на њих бити једноставан. Узгред, 2011–2012. године су се прерачунали када су рачунали на њих. Покушај да се Путин заустави тада није успео.

Путин је приступио чишћењу космополитске елите која се бунила против њега, уз тачну прооцену да она извршава спољне налоге.

Његов главни циљ био је да заштити земљу пред предстојећи отворени сукоб са САД и са петом колоном која ће ударити с леђа. Он је доста тога урадио, али далеко не све.

Национализација елите тек је почела – забрана поседовања рачуна у иностранству уопште није једнака забрани да се наши мозгови налазе далеко од Отаџбине.

Путин је успео само да изјави да је неопходан патриотски заокрет у идеологији, култури, образовању и да је неопходна нова кадровска политика... Али, и ако би Путин успео да се у потпуности ослободи од отворене пете колоне и корупционаша - то не би решило основни проблем: у нашој елити постоји изузетно велик проценат идеолошких робова Запада, психолошких космополита који само од помисли да је могућа експлозија незадовољства на Западу, падају у депресију. Па зар је могуће – ми смо „део великог европског дома”?

У реалности западњаштво већег дела руске елите само је испољавање фантастичног незнања о властитој земљи и народу, нашој традицији, култури и историји.

То је западњаштво колонијалне елите чији су мозгови окупирани „модерним” западним теоријама о „исправном уређењу света” и као што се то више пута понављало у руској историји - она се према народу односи увек као према стоци, а према земљи - као према територији за лов.

Када су `90-тих година ти `привремени владари` добили власт, одмах су почели да граде одступницу на Запад. По формули: „Где је ваша ризница, тамо је и ваше срце”.

Елита се поклонила златном телету и потрошачком менталитету, а теле живи на – Западу, зато су тамо стремили „реформатори” који су владали нашом земљом.

У почетку су заједно са собом желели да повуку и земљу да би и њу научили "европским вредностима", али је почетком двехиљадитих постало јасно да Русија не жели да буде део западног света.

Тада је елита одлучила да "зарађује у Русији, а троши у Европи" – што је чинила свих `нултих` година. Истина, паралелно је настајала нова службена каста у саставу елите – путинска.

Костур владајућег слоја који контролише кључне полуге управљања земљом чине људи који потичу из специјалних служби, а који су већином патриотски расположени и заиста желе да служе Отаџбини. Али, и међу њима многи нису одолели пред искушењем глобалног потрошачког капитализма заборавивши да се не може служити двојици господара.

Други део најближег путинског окружења упорно је, али не јавно, предлагао да се пронађе нови економски и социјални модел за Русију, схватајући да садашњи мешовити државно-олигархијски, капиталистички систем повезан са западним финансијским светом, са оним што је најважније - са западном етиком слободног тржишта и потрошачког друштва, није животно способан и једноставно је погубан за Русију.

На жалост, идеолошки спорови и избор пута за Русију нису били јавни. Умногоме и због тога што је либерални део елите, који је заузимао како извозне тако и пропагандно-идеолошке висине, на све начине дискредитовао било какве спорове о томе да ли је економско уређење у складу са националним вредностима, проглашавајући сваки заокрет за немогућ и утопијски. Због свега тога Русија је ишла путем глобализације – тако што јој се није супротстављала економски, тако што се разоружала идеолошки и што се на њу снажно ослањала политички.

Владимиру Путину је била неопходна унурашњополитичка, али и геополитичка самосталност да би јачао суверенитет Русије и њену силу.

Све ове године, он се налазио између притиска спољних сила, које су тежиле не само да не допусте обнову руског утицаја, већ и да створе другу серију растакања Русије, тако и унутрашњих, које нису желеле да се одрекну комада власти и имовине које су освојили `90-тих година. Оне једноставно нису желеле снажног и самосталног председника.

На прелому деценија, овај притисак је, по свему судећи, достигао свој апогеј – тада је Путин прихватио изазов и вратио се у председничку фотељу.

Све што је чинио од 2011. године, било је припрема за отворени конфликт – како са унутрашњим непријатељем, тако и са спољним.

То што је прилично лако добио прву рунду 2011–2012. године, уопште није значило да је он даље спреман да живи на ловорикама – ствар је дошла до одлучујућег окршаја.

Тај судар је почео у лето 2013. године од случаја Сноуден, достигнувши своје максимално усијање уочи августа 2014. године.

За сада се Путин туче са спољним непријатељем – међутим, нема сумње да му предстоји да главну битку добије унутар земље.

Битка са САД не одлаже неопходност да се реши основно питање руског битисања – од Путина, кога тренутно подржава феноменални број људи, не очекује се само победа на спољном фронту, већ и прелом на унутрашњем.

Чак и да нема сукоба са Западом, неопходност кардиналних унутрашњих промена остаје животни императив.

Сада, након почетка директне конфронтације, чистка и идеологизација елите постаје залог опстанка Русије. Не зато што ће елита ударити с леђа – у догледној будућности то, хвала Богу, није актуелно – већ зато што она једноставно не може решити те задатке који стоје пред земљом.

Формулисати и применити програм националног развоја – економског, културног и социјалног – уз вођење глобалне игре на свим континентима и у свим сферама - може једино тим истомишљеника. Не људи који исто мисле, већ патриоте, које одлично познају како руско искуство и историју, тако и технологије и смисао других држава и цивилизација, који знају своје циљеве и философију борбе.

То морају бити људи који искрено, не претварајући се, традиционалне руске вредности (не само духовне и породичне, већ и геополитичке) сматрају својим, а интересе Отаџбине без сваке сумње стављају изнад личних. Не зато што „Путин тако учи”, већ зато што је то потпуно природно за њих.

Има ли таквих људи нема? Наравно да их има довољно и у садашњој елити.

Сада није неопходно само окупљање народа око Путина, већ и рад, не због страха, него по савести целокупног највишег управљачког слоја.

Немогуће је опстати пред Западним притиском и пред неизбежним унутрашњим искушењима само зато што се плашиш Путина и стрепиш од губитка положаја.

Уосталом, не може се примењивати нови модел управљања и социјалног устројства ако не верујеш у њега. Није могуће радити на нови начин (и то не у условима опседнуте тврђаве, већ стварањем нове производње и враћајући смисао руског битисања) ако си навикао на лоповлук и надаш се да ћеш покрадено трошити у иностранству.

Да ли Путин има алтернативу? Да ли он може да одустане од чистке елите, правдајући се да за то није време јер је „Отаџбина у опасности”, утолико пре што ни претња „удара с леђа” није велика?

Не, не може – зато што његов главни - његов циљ уопште - није само да опстане пред притиском светских глобалиста, већ да Русију изведе на њен историјски пут. Да јој врати поуздање у властите снаге и створи максималне могућности за самосталан и самодржавни раст и развој, да постави основе социјалног уређења који ће се базирати на националним вредностима прихватљивим за наш народ.

За велике циљеве потребни су велики људи – иначе ће нас једноставно прегазити. Не толико спољашња роварења, колико унутрашње противречности.

Аутор: Петар Акопов