Ушкопљеници: Историја руске аутодеструктивне секте
„Ја нисам отац греху; преузми моје дело и прогласићу те за свог сина” – то је према легенди Кондратиј Селиванов, оснивач мистичке секте ушкопљеника, рекао руском императору Павлу I. Цар није био фасциниран Селивановим учењем и послао је „учитеља” у манастир као душевног болесника. Међутим, у том тренутку се учење о кастрацији као спасењу од греха већ проширило по Русији, тако да је Селиванов добио многобројне следбенике.
Секташи сами себе нису називали „ушкопљеници”, него су радије бирали романтичне епитете: „Јагањци Божији” и „Бели голубови”. „Голубије” заједнице су у једном периоду цветале међу неписменим сељацима у унутрашњости Русије, али и у кућама трговаца у Санкт Петербургу.
Корени секте
Ритуална самокастрација се и раније могла срести међу људима који су себе сматрали хришћанима. Најважнија догма ушкопљеничке вере, која је и древног филозофа Оригена подстакла да сам себе кастрира, био је стих из Јеванђеља по Матеју: „Има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога” (Мт 19, 12). Касније су секташи и потпуно безазлене цитате из Светог Писма почели да тумаче онако како њима одговара. На пример, тврдили су да Христос није опрао ноге својим ученицима, него их је у ствари ушкопио.
Ушкопљеници су задржали схватања бичевалаца, али су отишли још даље у своме фанатизму. Илустрација: ru.wikipedia.org
Може се рећи да је секта ушкопљеника била само једна компонента шире секташке заједнице. Она се одвојила од секте „бичевалаца” (то је „народска” секта са строгом аскезом и богослужбеним ритуалом који се састоји од плеса у екстази), а ови су опет настали од старовераца (староверци су се у 17. веку одвојили од Руске православне цркве јер нису хтели да прихвате враћање на поједине општеправославне обреде, као што је, рецимо, крсни знак са три прста). Ушкопљеници су задржали схватања бичевалаца, али су отишли још даље у своме фанатизму. Практиковали су „ватрено крштење” у виду кастрирања мушкараца и одсецања груди женама.
Бичеваоци су секта која се појавила у народу. То је ћудљиви спој хришћанских, пантеистичких и чак будистичких мотива. Уместо богослужења бичеваоци су скакали у екстази, а уместо цркава и свештеника живели су у комунама где је предводник заједнице третиран као Христос. Избегавали су алкохол, туче, прославе, псовке, а у појединим заједницама је била забрањена чак и телесна веза са сопственом женом.
Настанак и бујање секте Сматра се да су секту основала три сељака из Орловске губерније (360 км од Москве), који су сами себе кастрирали, а уз њих је то учинило још 30 људи. Они су веровали да ће се на тај начин ослободити од греха похоте и да ће тако задобити вечни живот. Један од кастрираних је био и Кондратиј Селиванов. Он је убрзо након тога прогласио себе за Христа. Сектанти су 1772. године прогнани у Сибир, али то је и одговарало самопроглашеном мученику. Селиванов се 20 година касније вратио у Петербург као познати мистик и обратио у своју веру на десетине сељака.
У последњој деценији 18. века ушкопљеници су се појавили и међу трговцима и војницима, а 1802. је у секту ушао први племић – Алексеј Јеленски. Он се такође прожео духом ушкопљеништва док је био у прогонству. Јеленски је 1804. предложио цару да власт над Русијом повери ушкопљеницима, због чега је поново отеран у прогонство. Селиванов се није мешао у политику. Он је са својим „богослужењима” постао популаран у престоничком високом друштву, где је мистика тада била у моди. Чиновник Лубјановски је записао како је, наводно, пред битку код Аустерлица и сам цар Александар I посетио Селиванова. Ушкопљеник је преклињао да се „рат са проклетим Французом не почиње” и прорекао је пораз руске војске.
Период у коме је секта легално постојала окончан је 1817. године, када су двојица гардиста сами себе кастрирали. Селиванов је тада ухапшен, али је већ било касно, јер се секта проширила по градовима.
Средином и крајем 19. века ушкопљеници су били уобичајена појава у Русији. „Ушкопљеник за тезгом изнајмљује стан на спрату”, пише Достојевски у „Идиоту”. Секта је привлачила различите слојеве друштва. Трговци и племићи су је доживљавали као нешто модерно, као мистичну егзотику. Увођење ушкопљеничких мотива у фолклор и „народски” имиџ секте допринели су њеној популарности међу сељацима. Многи су сами себе подвргавали мучењу верујући ушкопљеницима да ће тако задобити вечни живот, будући да је телесна веза грех. Велика богатства која је секта стекла користила је за прозелитизам: откупљивала је неслободне сељаке, пружала уточиште деци без родитеља и подржавала сиротињу. Постоје различити подаци о бројности ушкопљеника. У једним изворима стоји да их је било шест хиљада, у другим стотине хиљада, па чак и непун милион.
По кратком поступку „Борба против секти пре револуције није била ефикасна. Често се секташима гледало кроз прсте”, каже Сергеј Цоја, који се позиционира као стручњак за секте. „Осим тога, у 19. веку је власт слабо контролисала велике територије. Угрожене заједнице су одлазиле на север или у Сибир”. Секта је уништена тек у Стаљиново време репресијама и хапшењима.
Данас се сматра да је ушкопљеништво уништено. Извесни непоуздани извори помињу да постоји 400 преживелих ушкопљеника, али без икаквих доказа. Као данашња „верзија” ушкопљеника би се уз мало маште могли третирати маргиналци у Русији који за себе кажу да су „антисексуалци”. „У Русији има негде око 2.000 антисексуалаца, а међу њима има и побожних аскета”, прича Мира, активиста тог покрета. „Један број антисексуалаца одобрава самокастрирање”.
Олег Скрипњик,
Руска реч
