Зашто ћути Кајл Скот?
Ћутање америчког амбасадора о обавештајној афери јасније објашњава ствар боље од сваке приче.
Одавно се зна да је у Амбасади САД у Београду лоциран деташман CIA за Балкан, и нема података да се ту нешто променило. Можда и јесте, јер су се у међувремену геостратешка ситуација променила и сада су обрада и чување података сигурнији у неким другим земљама на Балкану које су чланице НАТО.
Као и све друге обавештајне службе, тако и CIA тешко доживљава провалу свог обавештајца било кога ранга. Ако је био важан и имао добре услове за дугорочан рад и напредовање, онда је ствар још гора. Ако из таквог случаја још изађе медијска обавештајна афера, онда је то непријатност на квадрат.
Амбасадор САД у Београду Кајл Скот ових дана понаша се као да га све то не интересује. Чак тврди да је за све сазнао из новина. Наравно да то није тако и да му ова афера задаје велике главобоље. Може се претпоставити да ових дана мора да одговори на многа питања из Вашингтона.
Мора да су докази које је прикупила БИА толико јаки да се амбасадор не усуђује да их пориче. Не жели ни да призна кривицу за незаконит рад, не жели да упути званично извињење и одлучио се за ћутање. Тако је ударног дана био у посети Ужицу и Ваљаоници бакра Севојно, правећи се да му је то најважнија ствар на свету. Није хтео да одговара на питања новинара у вези са афером иако је, као први човек амбасаде, одговоран за незаконито понашања својих дипломата. Можда је код Скота другачије, али ћутање је карактеристично за оне који немају никакве аргументе за своју одбрану и који се надају да им се кривица неће доказати. Тако се и Скот ћутећи нада да неће бити протестних нота и протеривања дипломата.
А имао би амбасадор штошта да објасни Србима. На пример, зашто је давао изјаве да је „Србија сидро стабилности у региону“, док је са својом екипом из амбасаде активно радио на њеној дестабилизацији. Врбовање државних службеника и крађа поверљивих података вршени су управо због тих разлога. Недавно је Скот оштро демантовао писање Информера да САД и ЕУ плаћају екстремисте да праве хаос у Србији, а сада ћути. То ћутање ствари осветљава јасније од сваког објашњења.
Амбасадор је помало и љут, па можда због тога ћути. Јер ваљда је био ред, као што је у већини земаља на Балкану, да се такве ствари кажу њему, а не да премијер себи даје за право да с тим иде у јавност. Можда Скот спрема и освету – ко ће то знати – јер Србија баш и нема среће са америчким амбасадорима још од Ворена Цимермана. Бивши амбасадор САД у Србији и Хрватској Вилијам Монтгомери толико је био наклоњен Србима да су му Хрвати у знак захвалности поклонили вилу у Цавтату. Садашњи „амбасадор“ САД на „Косову“ најављује формирање војске Косова, као да политику на Балкану воде амбасадори, а не владе.
ИСТРАГА КОЈУ НИКО НЕ ВИДИ И НЕ ПОМИЊЕ
У претходним случајевима откривања шпијуна CIA у Београду који су достигли ниво обавештајне афере, као што је био случај са капетаном Милорадом Стојаковићем (оперативна обрада „Гризли“) или генералом Момчилом Перишићем, који су такође били на директној вези дипломатама из Амбасаде САД, било је више поштовања наших служби и наших оперативаца. У директним разговорима, па и преговорима са личностима из амбасаде, они су знали и да честитају нашим оперативцима на успеху и да пруже руку у знак поштовања и уважавања занатског дела посла. Овај пут то се није догодило – честитке и разговоре заменило је ћутање.
Без обзира што у Амбасади САД изгледа све мирно и уобичајено, сигурно није тако. То што су амбасадору Скоту сада многе периферне ствари наоко важније само је варка за јавност, и српску и сопствену. Итекако се бави овом обавештајном афером и нема сумње да је већ покренута опсежна истрага у амбасади и деташману CIA. Вероватно се преиспитују квалитет и стручност руководилаца и оперативаца ове обавештајне службе у Београду и реконструише комплетан оперативни рад на терену како би се утврдили разлози пада обавештајца. Брзину истраге провоцирају изјаве и писање да су откривени и неки други, о којима за сада нема никаквих података.
Не би зачудило да истрагу врши екипа из централе CIA како би утврдила да ли је све рађено по строгим правилима комуникације са обавештајцима и примопредаје података, новца и инструкција. Јер, ако је ико створио себи објективне услове да ради тајно и ако је ико у могућности да изврши врхунску обуку својих оперативаца, то је свакако CIA. Очито да је одступања од строгих правила било. Зашто, то је право питање.
Ако сте у стварној опасности као оперативац – да ли по личну безбедност или по питању безбедности службе за коју радите, да ли по безбедност обавештајца за кога сте одговорни или по питању ризика да својом стручном грешком допринесете поремећају међудржавних односа – концентрација и опрезност вам неће попустити, то је сигурно. Ако временом схватите да ту неке опасности и нема, онда је опуштање неминовно.
То опуштање није ништа друго него линија мањег отпора – да се добију подаци, а да се на контакт са обавештајцем и примопредају података изгуби што мање времена. Јер некад оперативац мора да изгуби цео дан у којекаквим вожњама и кретањима по граду и околини, при чему би требало да учини низ неочекиваних ствари како би заварао евентуалну пратњу контраобавештајаца земље у којој обавештајно ради на незаконит начин. То је досадно и напорно, поготово ако не примећује пратњу или ако има информације да је сигурно нема. На основу тога закључује да је све то непотребно, и тако начини стручну грешку која полако али сигурно прелази у навику.
ПРОПУСТИ У ПРИПРЕМИ ОБАВЕШТАЈЦА CIA
Исто тако, пошто и сам не предузима потпуне мере безбедности, опуштање се преноси и на обавештајца кога држи на вези. Недостају сталне и детаљне инструкције како да се понаша и штити од контраобавештајних мера, и он почиње да импровизује сам. Временом и он закључи да је све то непотребно, да га нико не прати, и одбацује све мере заштите приликом контакта са оперативцем дипломатом. Тако провала и обавештајна афера постају само питање времена.
Из онога што је до сада познато јавности преко мадија и изјава премијера и ресорног министра, могу се наслутити пропусти у припреми обавештајца CIA уграђеног у МУП Србије. Претерало се у захтевима и није добро процењено шта овај обавештајац објективно може да уради за њих, а да не привуче пажњу средине у којој делује. Уствари, захтеви су диктирани преме стварним могућностима обавештајца – а он је могао све јер је био шеф – а занемарено је да ће то другима бити чудно и да ће привући пажњу његових колега, па и потчињених. Било би далеко боље да су тражили само оно чиме он по природи свог посла барата, јер ни то није мало.
То су само нека од питања на која би требало да одговори интерна истрага CIA. Није искључено да је истрагом обухваћен и сам амбасадор и да се зато ућутао. Ипак је он неко ко је одговоран за укупна дешавања. Посебно ће бити тешко оперативцима и руководиоцима CIA да објасне зашто директан контакт са обавештајцем у данашњој ери електронике и комуникација које су, то је сигурно, најбоље усавршене у овој служби у односу на све друге на свету.
Наравно да ће бити смењивања и мера које ће утицати на дипломатске и обавештајне каријере оперативаца и функционера CIA. Увек је тако било. И до сада су сви они који су се само очешали о неку кривицу или одговорност у вези са провалом обавештајаца и тако произвели обавештајне афере експресно склањани из Београда. Тако је својевремено Џон Нејбор, који је, према истрази КОС, држао на вези генерала Перишића, премештен у Будимпешту као компромитована дипломатска и обавештајна личност иако је био веома перспективан. Био је важан за CIA, а ипак је склоњен из централе за Балкан. Можда на основу тога има неких претпоставки да он и није погинуо у саобраћајној несрећи у Мађарској, како је објављено, него да је то била смишљена акција промене његовог идентитета како би лакше могао да настави свој рад у некој другој средини као нова некопромитована личност.
ПОУКЕ ЗА НАШЕ СЛУЖБЕ
Најважнија ствар је да се не сме стати и уљуљкати на основу ових итекако значајних успеха. Требало би имати у виду оно што је речено о опуштању у раду страних оперативаца и њихових обавештајаца уграђених у наше институције. Оно што је урађено свакако је било лакше него што ће бити у будућем раду, када се пооштре мере безбедности страних служби и кад се почне поштовати стриктни професионализам. Зато би требало радити брзо да би се искористила постојећа реалност како би се добило што више.
Када се предузму све мере опреза, дуго ћемо чекати нову обавештајну аферу јер се провале таквог типа и тако значајних личности не дешавају често. Требало би се окренути себи, јер у овој афери, ма како она била незгодна за CIA и САД, и ми смо добили шамар. Непријатност за нас није ништа мања. Сазнали смо да имамо шпијуне у институцијама које су специјализоване за безбедносни рад, што је непријатно и захтева хитну и непрекидну истрагу и потпуно рашчишћавање свега што је спорно и под било каквом сумњом.
Требало би извлачити и закључке. На пример, прва два случаја која смо поменули, „Гризли“ и Перишић су из војних структура. Сада је у питању функционер МУП. Значи, мења се тежиште рада CIA. Питање је зашто. Да ли процењују да им војска више није опасност, него обавештајо-безбедносни сектор? Да ли су се одлучили за ломљење Србије без рата, па им је основни циљ ослабити полицијске и контраобавештајне снаге? Све је то на нивоу почетних претпоставки које би требалло разрадити и проверити.
Може се закључивати још иако је закључивање на тако малом узорку непоуздано. „Гризли“ је био официр нижег ранга и могао је давати податке о војном аеродрому Батајница и понешто из ваздухопловства. Перишић је био пензионисани генерал, без перспективе, који је давао податке који више нису били тако актуелни (са седница Врховног савета одбране и сл.), док је садашња личност из МУП перспективна, тренутно актуелна и давала је податке од највеће актуелности и важности. Значи, CIA на нашим просторима кроз деценије свог ангажовања непрестано напредује и постиже све веће успехе у обавештајном смислу.
МОЖЕМО ЛИ СЕ СУПРОТСТАВИТИ?
Многи у Србији су потпуни песимисти по питању нашег супростављања страним обавештајним службама, поготово најјачим. Претпостављени велики број шпијуна унапред потцењује сваки успех када се откривају и неутралишу један по један. Врти се прича да пред страним амбасадама постоје редови за регрутацију шпијуна и да странци више не знају како да се одбране од те најезде издајника Србије. Мисли се да откривање једног шпијуна у том мору шпијуна не значи ништа по безбедност Србије. Да ли је баш тако?
Прво, добро је познато у обавештајном раду да до блокаде рада може доћи у два случаја – у недостатку информација, али и у поплави информација, где није могућа брза селекција и анализа. Значи, и велики број информација може бити велики проблем, поготово ако су контрадикторне. Зато није важан број обавештајаца, него њихов квалитет и позиција. Или, другачије речено, често више вреди један обавештајац него других стотину.
Друго, велики је проблем за страну обавештајну службу ако се човек сам јави као добровољац да ради за њу. Ту увек постоји могућност да је он плански набачен са унапред дефинисаним циљем према тој обавештајној служби. А тај циљ је или пласирање дезинформација или компромитација. Не зна се шта је горе за обавештајну службу, и зато се тога плаше. Тако није никакво чудо да одбијају људе који се сами јаве, јер је њихове мотиве и намере тешко а често и немогуће проверити. Права је ствар да придобију оне које сами нанишане. Јер оперативци воле да они воде игру а не неко ко се изненада појави и наметне са својим понудама и предлозима. И „Гризли“ се својевремено сам понудио Американцима да ради за њих. Кад је пао, никад нису били начисто да ли је био искрен преме њима или га је набацио КОС.
Треће, по питању бројности обавештајаца, и мотивацији да се они постепено раскринкају, требало би имати у виду мисао Меше Селимовића: „Може ли се тепсијом захватити море? Не може, али оно што захватиш и то је море“. Значи, важно је одважно кренути, без колебања, и сам тренд ће многе поплашити и пасивизовати. Махом су то шићарџије и, ако им је већи ризик од користи, брзо ће одустати. Најтеже ће бити са уцењенима, јер они не одлучују докле и како ће да раде, али нико није ни рекао да је контраобавештајни рад лак.
ШТА ЗНАЧИ ПОСЕТА НИКОЛАЈА ПАТРУШЕВА?
Још више од поменуте обавештајне афере, Запад је узнемирила посета Николаја Патрушева, секретара Савета безбедности Руске Федерације. Народски речено, он је шеф свих тајних служби Русије. Наравно, сад се сви питају и покушавају да докуче шта би он то могао донети и понудити Србији. У званична саопштења нико не верује, мислећи да је то само део санте чији је највећи део сакривен у води.
У снагу опорављене и модернизоване руске обавештајне службе више нико не сумња. Поготово након спречавања војног пуча у Турској, јер се верује да је управо Путин обавестио Ердогана да је угрожен. Сад више није ни важно да ли је то тачно, јер сви у то верују. Тако западне службе знају да им Руси итекако могу помрсити конце и пореметити планове засноване на обавештајним дејствима на Балкану ако падне неки тајни договор са Србијом. Ту не би била угрожена тајна дејства Запада само према Србији него уопште на Балкану, и од тога зазиру.
Ако је некад и било питање да ли би Србија требало да прихвати помоћ пријатељских земаља у обавештајном и контраобавештајном смислу, сад нема дилеме. Након овакве обавештајне офанзиве, која најављује нешто много горе од тога, свака помоћ је добродошла. Јер овакви безобзирни обавештајни напади се предузимају само ако предстоје још агресивнији планови у скорој будућности. Да ли ће нам посета Патрушева политички штетити, не зна се, али ће нам у безбедносном и контраобавештајном смислу сигурно користити. Већ његов долазак ће ограничити офанзивне наступе западних служби, јер сад више неће бити сигурне са чиме се све могу срести и шта их може изненадити у Србији.
Ништа нас не ограничава да прихватимо безбедносну и контраобавештајну сарадњу са Русијом. Ако западне службе дају себи право на наступ који угрожава саму суштину наше државности, зашто ми не бисмо имали право да прихватимо сарадњу и помоћ пријатеља. Јер њихови притисци и угрожавања, уместо да након обавештајне афере престану или се бар смање, они се појачавају. То никако не значи да би требало овде да се одомаћи руска служба, јер и то угрожава нашу независност. Нашу земљу морамо штити сами, а свака логистика и уступање информација су добродошли.
Не ради се ту о инсистирању на некој потпуној моралној чистоћи кад су обавештајне службе у питању. Нема такве службе која није посегла за незаконитим прикупљањем информација. Проблем је нешто друго – што се сва обавештајна сазнања прикупљена на незаконит начин одмах користе за обавештајна дејства, којима се подривају стубови на којима почива Србија, што директно угрожава мир и стабилност, па тако и безбедност сваког грађанина Србије. Такве активности не желе и неће да се одрекну CIA и остале западне обавештајне агенције. То је проблем који Србија мора да реши и да са пуним правом притом користи услуге својих пријатеља.
Љубан Каран,
Стандард
