Вучић принуђен да спољне приоритете сужава на Русију и Немачку
Напредњаци су својевремено напали Тадићеву спољну политику која се декларативно ослањала на „четири стуба“ (ЕУ, Русију, САД и Кину) тврдњом да Србија мора имати пријатеље широм света и то у свакој чланици УН.
Тадићева политика је била „егоцентрична“ изјавио је Томислав Николић.
Упркос томе, у настојању да избегне економску катастрофу која прети држави, републичка влада је своје спољнополитичке приоритете у последња два месеца усмерила ка Берлину и Москви.
Александар Вучић је најпре посетио Немачку, где се заклео у ЕУ „вредности“. Међутим, уместо инвестиција у посрнулу српску економију, Ангела Меркел му је издиктирала списак старих и нових услова.
Иако су се упињали из петних жила да немачке захтеве представе као разумне, доминантни прозападни медији у Србији нису успели да извуку позитивне поруке из ове посете. Бивши амбасадор у Немачкој, професор Иво Висковић је малте не израдио елаборат о осмесима Ангеле Меркел, које је она „упутила Вучићу.“
„Важно је истаћи да се немачка канцеларка ретко смеје, а током Вучићеве посете она је била више пута насмејана“ (!) пренела су средства јавног информисања у (измученој) Србији.
Да је то „изузетан спољнополитички успех“ штампа је потврдила призивањем слике намрштене немачке канцеларке и Бориса Тадића која је објављена августа 2011. године.
Иако је актуелни премијер поручио да „нема нових услова“, он није демантовао постојање старих ултиматума Берлина. „Правна држава, Косово, привреда“ а ваљало би, и блокада Јужног тока, само су неки захтеви које Београд мора да испуни, пренели су нешто отворенији немачки медији.
Немци су поново замрачили србско политичко небо. Чак ни Ангелин осмех то није успео да промени!
После Берлина, Вучић је отпутовао у Москву где је у разговору са руским премијером и председником добио много више од осмеха.
„Веома сам задовољан резултатима посете, и срдачношћу коју су показали наши домаћини, посебно председник Путин“, рекао је Вучић новинарима испред резиденције руског председника где су око два сата разговарали иза затворених врата.
се о енергетској безбедности и Јужном току, унапређењу српске економије, повластицама за србска предузећа, безбедности итд.
„Такође желим да кажем да смо све што је било на путу потписивању уговора о Јужном току завршили и све дилеме отклонили“, истакао је Вучић. Веома је значајна и иницијатива руске стране да крак Јужног тока ка Македонији иде из Србије, а не како је планирано из (вероломне) Бугарске, чиме би економске и друге везе Београда и Скопља додатно ојачале.
Иако лидер напредњака, заклет да испуни све захтеве Берлина, није то поменуо, остаје могућност да се Немци и бриселски комесари задовоље бугарским блокирањем магистралног гасовода, што би дало могућност Београду да „опере руке“, јер како поручује министарка Зорана Михајловић „цеви Јужног тока морају прво да прођу кроз Бугарску.“
Вучић је након састанка са Владимиром Путином истакао и да ће се даље повећавати ниво трговинске размене две земље, која је за прва четири месеца ове године порасла за девет одсто, а прошле године - за 15 процената.
Руси су заинтересовани за Железару Смедерево коју је (чувено) предузеће из САД (US Steel) пошто је извукло сав профит из ње, оставило у губицима.
Током разговора у Москви покренуте су и теме руских улагања у српске железнице, Петрохемију, Азотару итд.
Колику корист од економске сарадње са Русијом могу да имају грађани Србије најбоље показује пример НИС-а. Ово предузеће је од губиташа постало највећа потпора србском буџету. Та руско-србска компанија је у буџет Србије, на име пореза, уплатила 24,15 милијарде динара у првом кварталу ове године, што је за 20 одсто више него претходне године. На име различитих пореза у 2013. години НИС је у буџет Србије унео око 120,6 милијарди динара, што је око 30 посто више него годину раније.
Нафтна индустрија Србије је - према Пореској управи - дала највећи допринос србском буџету, са учешћем од 14 одсто!
Дакле, уз осмехе Руси Србима шаљу и најзначајније економске инвестиције. Наравно, Москва пружа подршку Београду и у вези најважнијег питања – територијалне целовитости Србије, јер највиши представници Русије на међународној сцени свима јасно поручују: Косово и Метохија су део Србије!
Одмах након повратка у Београд, Вучићу је у госте стигла (контролна) немачка делегација коју су чинили високи представници владајуће Демохришћанске партије.
За разлику од своје шефице (Меркелове) они нису били насмејани, већ веома „оштри“ и непријатни. Андреас Шокенхоф и Ханс Јоаким Фаленски су поручили да прва поглавља у преговорима о приступању ЕУ неће бити отворена све док Бриселски споразум у потпуности не буде примењен и док не буду пронађени и санкционисани одговорни за паљење Амбасаде Немачке у фебруару 2008. године.
Берлин тражи да Србија (потпише капитулацију) званично призна независност КиМ и утамничи људе који су бацили пар бакљи на немачку амбасаду, након једнострано проглашене независности КиМ (коју су Немци спонзорисали и подржали). Ови захтеви, који се ослањају на ултиматум из 2012. године (седам услова Србији, имају се испунити „без даљег губљења времена“.
Нешто веома слично су Срби слушали и раније у својој историји, прво из Беча а затим из Берлина.
Шокенхоф је у Београду, стигао и да нападне Русију и њену политику у Украјини.
Бандитски ултиматум Берлина је очигледно увреда за здрав разум. Подсетимо се да је Немачка (уз САД) прво извршила злочин против мира разбијајући СФРЈ и убацујући у Југославију оружје, инструкторе и наоружане банде. Затим су Немци учествовали у агресији на СРЈ. Данас Немачка подржава украјинску хунту чији су вандали бацали молотовљеве коктеле на полицију и који су запалили центар Кијева. Неонацисти у украјинској власти су по вољи Немаца.
Након свих ових неразумних порука из Берлина и разумних из Москве, видимо да се није много тога променило од древних времена када су заједнички преци Руса и (балканских) Срба називали Германе (Алемане, Дојчландере) Немцима.
Они су Немци (неми) јер причају неразумљиво и неразумно а најчешће „говоре“путем оружја, док мирољубиви Словени - слове (говоре) разумљиво и разумно. Због тога и данас Срби разумеју браћу Русе, а не разумеју Немце.
Аутор: Борис Алексић
