Сведоци и творци историје ваздухопловства

30-11--0001 12:00:00 | | Десета класа уочи завршетка школовања 1956. године, пред прв |

Генерација подофицирских ваздухопловних школа у Рајловцу и Краљеву обележава 60 година од завршетка школовања. – Током каријере, многи од њих прешли су пут од послератних клипних авиона до „мигова“


Kaда су дошли на школовање, били су тек стасали дечаци. После четири године постали су подофицири ЈНА и послати су на службовање широм тадашње Југославије. Каријеру су провели у годинама бурног развоја авијације, радећи на различитим генерацијама летелица – од клипног авиона С-49 направљеног по узору на авионе из Другог светског рата, преко Ф-86 „сејбра“ и домаћих млазних авиона, па све до „мига 29”.

Неки од њих су прешли у цивилну авијацију, у земљи и иностранству, где су били уважени стручњаци. Многи су наставили школовање после чега су до пензије радили као официри ваздухопловно-техничке службе, па и као пилоти. Било је оних који су војску напустили и афирмисали се у другим професијама.



Владимир Рељић (у средини) са друговима 1956. фодине (Фото лична архива)

Реч је о Десетој класи Ваздухопловно-техничке подофицирске школе у Рајловцу и Подофицирске школе ваздухопловних специјалиста у Краљеву којаобележава 60 година од завршетка школовања. По специјалности били су ваздухопловни механичари, електричари, инструментари, оружари...

Заставник прве класе у пензији Владимир Рељић (77), родом из Смоковића код Задра, истиче спасилачке акције у којима су, посебно као чланови посада хеликоптера, учествовали многи из ове генерације. Реч је о евакуацијама због поплава, снежних наноса... Били су ангажовани и на спасавању и санирању последица земљотреса у Скопљу 1963, Бањалуци 1969. и Црној Гори 1979. године. Далеко од пажње јавности, изводили су и сложене летове ради постављања електричних стубова у неприступачним пределима.

Владимир Рељић, Драгољуб Ђокић и Небојша Павковић(Фото Р. Крстинић)

– Са посебним пијететом сећам се седморице мојих другова, посаде авиона АН-12, који су у децембру 1988. погинули приликом слетања на аеродром код Јеревана у Јерменији, носећи хуманитарну помоћ настрадалима у великом земљотресу – истиче Рељић који је као летач-механичар радио у специјалној јединици за превоз важних личности, на транспортним и путничким авионима, као и на хеликоптерима.

Пуковник у пензији Драгољуб Ђокић (78), родом из села Ћедовци код Соколца, каже да су смештајни капацитети у школи у Рајловцу били скромни, касарнски – у спаваоници је било по тридесет ученика.

– Гледано из данашњег времена, однос према нама је био строг, сада би се то звало дрил, међутим, тада је то било уобичајено. Ми смо изабрали војску и прихватили смо такав живот – прича Ђокић, показујући руком нацртан план школе, са смештајним објектима, радионицама и три авиона из Другог светског рата која су служила као учило.

Он је завршио Ваздухопловно-техничку академију, „испративши” скоро све авионе који су били у употреби у ЈНА, закључно са „мигом 29“. Рат у БиХ провео је у Главном штабу Војске Републике Српске.

Небојша Павковић (77), пуковник у пензији, пореклом је из Горњег Рајића код Новске. Имењак и презимењак бившег начелника Генералштаба ВЈ специјалиста је за радаре. Радио је на првим слетним радарима, претходно завршивши обуку у САД. Од 1977. радио је у Савезној управи за контролу лета и био је одговоран за слетне радаре на 26 аеродрома у СФРЈ.

– Као посебно драматичног тренутка у каријери сећам се када сам, било је то шездесетих година у Тузли, у сложеним метео условима успешно наводио на слетање ДЦ-3 који је остао са веома мало горива – каже Павковић који је, почетком ратних деведесетих, добровољно отишао да оспособи радар на аеродрому у Бањалуци.

Бродом и „ћиром” до школе

Слика о овој генерацији не би била потпуна када се не би имале у виду прилике у којима су се школовали. Било је то деценију по окончању Другог светског рата, у којем су страдали чланови породица многих ученика, време немаштине. Ученици су, због рата, били различитог узраста, од 14 до 21 године. И руте тадашњих путовања биле су необичне гледано из данашње перспективе. Владимир Рељић је тако из Задра у Рајловац путовао теретним бродом до Плоча, а одатле до Сарајева пругом уског колосека, популарним „ћиром“.

Милан Галовић,
Политика