Ако одмах добијемо битку за Новоросију - изгубићемо Европу, а потом и Новоросију

11-07-2014 05:23:24 | | Факти, фото: Факти/ mojenovosti.com |

Маневар Игора Стрелкова, који је из опкољен Славјанска практично без икаквих губитака извео велику групацију снага отпора, као и сви јарки и трагични догађаји које гледамо данас у Украјини и у руској Новоросији која се бори за своју слободу и независност - изазвао је масу коментара.

Поново су се у жестоком окршају сукобили „конзервативци“ и „либерали-све-је-пропало“. У том клинчу је парола „Путин је све пустио низ воду“ била громогласнија него узвратни медијски плотун „Путин све држи под контролом“.

У Кијеву и Вашингтону славе привремену победу. Али, треба ли да ми падамо у панику и да следимо букаче?

Током Великог Отаџбинског рата ми смо остављали и много веће градове - Минск, Кијев, Одесу, Смоленск... Непријатељ је био пред вратима Москве. Кроз бинокл је гледао Црвени трг. Газио је Стаљинград. Сравњивао са земљом Лењинград. И шта? Где су у мају 1945. били ти привремени „победници“?

Да ли је неко могао од 1941-1945. - или после тога - да са пеном на устима и у тону са којим је Сергеј Кургињан сада то учинио са Игором Стрелковом, виче на оне који су изашли из тврђаве Бреста?

Ко је имао право да им замера што су оставили гарнизон, што нису изгинули? Оне који би се на то усудили - покидали би на месту. Међутим, „велики идеолог СССР-2“ (Кургињан) себи то дозвољава стојећи између два аутомата. Зашто је то подмукло и ситно? Зар не би било боље да је стајао између два украјинска тенка?

Још почетком маја, када су многе ура-патриоте упоређивале Славјанск са Стаљинградом, упозоравао сам да је Славјанску још далеко до Стаљинграда (при свом мом уважавању славних и храбрих његових заштитника). Славјанск је био и остао савремена „тврђава Бреста“, стратешки истурени положај са савршено јасним задацима:

а) одвући линију фронта од Доњецка и Луганска;

б) навући на себе снаге непријатеља;

в) обезбедити време за одржавање референдума о независности ЛНР и ДНР;

г) купити време за формирање снажних структура власти и армије у Новоросији, за формирање главних снага Отпора које ће наследити снаге устаника.

Стрелков је успео да практично реши све те задатке, осим последњег. Али, то и није био његов задатак него оних који су у исто време у Доњецку и Луганску, у релативно мирној ситуацији, били дужни да на том питању раде и да га реше. Нису га решили. Само, то није кривица Стрелкова. Зато и нема право никакав Кургињан да га критикује са два аутомата иза леђа.

Зато се ни о каквом поразу не може говорити, поготово се не може кликтати „све је пропало“.

Славјанск је у пуној мери, па и преко ње, вишеструко решио све задатке који су пред њим били. А није ни могао да реши задатке који су били ван његовог домашаја.

Да су у Доњецку и Луганску сви радили на нивоу на коме је функционисао Стрелков - можда не би Славјанск ни морао да се напушта. Проблем је настао у центру и сасвим је могуће да је то био један од главних разлога одступања Стрелкова из Славјанска. Јер, у центру су царевали неред и разногласја због којих је отпор у Славјанску и другим градовима Новоросије губио смисао.

Сви смо слушали о два неуспела атентата на Дениса Пушиљина (председника парламента ДНР). А чиме се он то истакао последњих месеци? Ничега не могу да се сетим. Шта ради Павел Губарјев („народни губернатор“ Донбаса), ако се изузму његове громке изјаве? Где је реални рад? Где је формирана вертикала власти? Могло би се додати још много других питања.

Због свега, улазак Стрелкова са периферије доношења политичких и војних одлука у сам њихов центар - требало би да стави тачку на хаос у власти који у Доњецку не посматрамо само један месец.

Стрелков управо у Доњецку може постати прави министар одбране Доњецке републике, престајући да буде један од командира снага отпора. Само у Доњецку он може стати на чело пунокрвног отпора Новоросије фашистичкој хунти која је освојила позиције у Кијеву.

Сматрам, дакле, да је питање са почетка текста затворено. Ни о каквој паници нити о томе да је „све пропало“ - не може бити ни речи.

Губитак тврђаве Бреста није био пораз у Великом Отаџбинском рату.

Напуштени Славјанск - то је засад наш први губитак у овом рату. Пре њега су биле победе, па зато и јесте питање - треба ли ту једину чињеницу преносити на целу будућу војну кампању? Тим пре што сам уверен да ће и у Москви извући потребне закључке из напуштања Славјанска и да ће хуманитарна помоћ бити повећана бар неколико, ако не и десетак пута.

Али, то је питање тактике. А шта имамо на стратешком плану?

Добити битку за Европу или изгубити Новоросију - то није правилно постављена алтернатива.

Главни и најважнији избор Путина није у разрешењу ове лажне дилеме једним потезом, него у бирању целог низа доследних корака који треба да доведу до победе.

Рекло би се да је могуће добити битку за Новоросију као за Крим и да ће све бити на свом месту. Нажалост, неће то тако бити јер су реакционарне светске снаге које контролишу власт у САД и ту земљу користе за одржавање свом господства у свету, сада спремне да разнесу цео свет само да не би дозволиле јачање Русије.

Овде постоји још једна важна нијанса. Ствари у њих стоје тако лоше да би наша победа у Украјини значила крај њихове светске хегемоније којом су се наслађивали током последњих 25 година.

А држи се земља „побеђена“ у хладном рату! Зато морамо деловати веома пажљиво, тим пре што нико од „савезника“ нема намеру да у том рату стаје на нашу страну.

Стога није важна победа у Новоросији - у коју нас на све могуће и немогуће начине, користећи своје марионете како у Кијеву тако у Москви, покушавају увући САД - јер су већ почели да пуцају и на територију Русије. Новоросија данас - то је само мамац. Важна је победа на главном политичком попришту - у Европи коју Сједињене Државе теже да одвоје од Русије.

Стратегија Русије реализује се кроз пројекат Јужни ток. Ако тај гасовод буде изграђен, тада ће Европа и Русија бити повезане челичним везама - Северним и Јужним током који заобилазе нестабилну Источну Европу, на коју су своје тежиште пренеле САД да не би дозволиле обједињавања Русије и старе Европе.

Чим Јужни ток почне да се гради, биће доведен у питање ослонац САД на нову „вилсоновску“ поделу Европе Империја на мноштво малих лимитрофних држава насталих после распада СССР и СЕВ-а, као и после Првог светског рата.

О овоме се избрбљао министар спољних послова Пољске Сикорски, па ће сви Прибалти, Пољаци, Румуни итд бити принуђени да поново заузму своје заборављно место у строју, а Американци ће бити истиснути из Европе у Британију која ће 2017. изаћи из ЕУ.

Ово значи да Англосакси неће моћи да се учврсте на континенту и да ће бити одбачени на своја геополитичка острва.

У овоме и јесте цео смисао битке. Ако одмах добијемо битку за Новоросију - изгубићемо Европу. А потом и Новоросију.

Али, ако победимо у бици за Европу, не само да ћемо повратити Новоросију, него и сву Украјину која ће престати да у себи носи за Руски свет заразни пројекат украјинства и поново ће постати руска.

Ето за шта се бори Путин.

За јединство са Европом, за руску Украјину.

Том циљу је подређен и редослед корака и одлука.

Аутор: Виктор Баранчик