РИСИ: Украјина и аргумент силе 1. део
Гласачка географија Украјине добила је толико стабилне границе да су оне већ постале део самосвести становника два дела те земље.
Може се говорити о формирању две политичке протонације – условно, западноукрајинске и источноукрајинске. Осим тога, степен њихове различитости толико је висок да сви предлози о федерализацији државе наилазе на увереност власти у њихову погубност за земљу.
Готово нико не верује да ће федеративна Украјина моћи да очува своје јединство. Као гаранција постојања државе зато им се чини унитарни модел који блокира политичка испољавања регионалних посебности. Та страховања нису неоснована, јер су два дела земље веома различита.
Током последњих година, Украјина опстаје захваљујући утицају политичког клатна Исток-Запад.
Како се у системима демократије две партије прилагоде једна другој зато што имају шансе за победу на следећим изборима, тако су и овде две половине државе прихватале могућност коегзистенције управо због тога што су на власт долазили или источни или западни представници. Ипак, то клатно се сувише заљуљало и систем се показао нестабилним.
Слом оба услова за постојање јединствене Украјине десио се 2014. године.
На власт су дошли људи који немају намеру да се обазиру на посебност другог дела земље и који отворено изјављују да желе да угуше његово право. Али, само њихово расположење није случајно већ је изазвано променом спољних околности.
Још крајем 2009. Русија је почела да нагло развија своју спољну политику са оријентацијом на зближавање са Западом и на стварање „заједничких простора” за интеграционе пројекте на постсовјетском простору, за обнављање старих веза и формирање самосталног центра силе у „мултиполарном свету”.
Истовремено Европа је у свом ширењу дошла до решења питања о форми учешћа Украјине у том процесу. Повезаност украјинског тржишта са ЕУ показала се као веома актуелан задатак, а у светлу америчких иницијатива, на новом нивоу трансатлантског зближавања.
Моментално учешће у два пројекта интеграција није могуће, али су и покушаји да се сачува неутралан положај били неуспешни.
Запад је поставио захтев Украјини да се јасно определи. Кијев је изгубио услове за спровођење вишесмерне политике, а на власт су дошли људи јасне геополитичке оријентације. Та оријентација изнуђује рушење система меке коегзистенције два дела земље: Југоисток се мора политички угушити, а његов глас не сме да утиче на политику државе.
Међутим, довести половину земље у такво „расадно” стање прдставља нереалан задатак.
Тако је Украјина дошла до крајње линије свог постојања: нарушени су сви услови за очување њеног јединства и сада за то постоји само једна врста аргумента – сила.
Питање је у томе који региони ће моћи да се сломе, а који ће умети да се супротставе и остваре самоопредељење путем одвајања од Украјине.
Кијев нема снаге да задржи читав Југоисток земље, па и не треба: потпуну превагу западног вектора могуће је постићи само радикалним изменама међусобног односа електорске тежине два дела земље.
Отцепљење Крима свакако није улазило у план ни нове кијевске власти ни њених западних покровитеља. Међутим, отцепљење две источне области за њих је – она идеална варијанта којом геополитички избор постаје загарантован стављањем југоисточног становништва у положај мањине, а односе са Русијом у статус непријатељских. Ипак, велика је опасност губитка и читавог Југоистока – тако ће Украјина постати релативно мала, економски слаба и мало значајна држава за међународну расподелу снага.
Гаранција успеха крајње прозападног Кијева је у – пасивности становништва „погрешне” половине земље. Постоје све основе да се на то рачуна. Те половине уопште нису једнаке.
Снага прозападног дела земље је у томе што, заправо, тај део и јесте Украјина у оном смислу те речи, који је утемељен у идеологији украјинства. Ту је широко распрострањена употреба украјинског језика и потпуно доминира украјинска самосвест. Ту су националистички расположене елите и национално свесно становништво. А они се агресивно односе према Југоистоку, јер једина гаранција дуготрајног опстанка Украјине јесте – његова потпуна украјинизација, односно што брже уништење његове културне посебности.
А сам Југоисток је нешто налик на мање-Украјину. Ту не постоји своја посебна самосвест, нема националног начина мишљења и месних патриотских елита. То су само територије недовољно ангажоване у ствари изградње јединствене украјинске нације.
Већина њиховог становништва сматра себе Украјинцима – то је навика коју је увела совјетска национална политика. Ипак, они слабо знају украјински и радије говоре руски језик, уз то испољавају и отворену антипатију према дошљацима из највише украјинизованих региона земље – из Галиције.
Они нису „друга националност” и ништа не предлажу као замену. То су области насељене денационализованим рускојезичним Словенима.
Недостатак сопственог идентитета, свог политичког пројекта Југоисточне Украјине веома је приметан и на нивоу симбола: на пример, Галицијац.унијат за празник облачи патриотске широке панталоне и говори да је он козачког рода и то више ником не изгледа чудно, иако су козаци били православни ратници који су се борили са унијом и живели у потпуно другим земљама – онима које су данас рускојезичне и позитивно расположене према Русији.
Али, чак и кад њихов кандидат победи на изборима, идеолошки наставља да доминира тај исти прерушени Галицијац.
Украјинска власт неизбежно има антируски карактер будући да је таква структура њеног идентитета, таква су и својства идеологије украјинства и такав је задатак читавог политичког пројекта независне Украјине.
У Украјини не постоји међунационални или међуетнички конфликт. Она је подељена између „Руса” и „Украјинаца”, између оних који су стекли националну самосвест и оних који још нису.
На Југоистоку нема никакве идеје о сопственом архетипу, чак ни на регионалном нивоу. Међутим, јача неприхватање државне идеологије.
Украјинство све више асоцира на „бандеровце”, „фашизам”, насиље и суровост, унијате итд., односно на све оно што чини већ чврсто формиран имиџ Галиције.
У вези с тим, уобичајена украјинска самосвест све више постаје неудобна. Дуготрајна пропаганда о лику Галицијца као правог Украјинца уверава људе да они нису баш Украјинци. А о томе не треба расправљати, јер – управо су Галицијци украјинојезични.
Сем тога, украјински идентитет сада се не доводи само у сумњу већ се понекад и одбацује.
Индикативни су догађаји у Донбасу: према пописима из совјетског и постсовјетског времена, забележена је апсолутна украјинска већина. Чак и у (дојучерашњем) бедему отпора – граду Славјанску, било је више од 73% Украјинаца. Ипак, ту су људи изашли на улице да демонстрирају своју руску самосвест. „Ми смо Руси!” била је главна идеја за побуњене Донбасовце, а патина совјетске номинационе „националности” нестала је брзо и готово без трага.
Проглашавању суверенитета претходили су масовно одустајање од украјинског идентитета, стихијска ре-русификација и захтев за припајање Русији, који је из тога проистекао.
Ипак, чини се да таква ситуација тешко може да постане модел за сав остали Југоисток Украјине. Донбас је углавном пролетерски, а у тој средини промене етно-националне самосвести лакше пролазе него у слојевима друштва више повезаним са традицијом. Сем тога, то је ипак, прилично мали регион- две области, а одвајајући се оне не претендују на стварање дуготрајног државног пројекта.
То што је после проглашења независности одмах уследила молба о припајању Русији – потпуно је природно. То је онај сценарио који може бити реализован у двема приграничним областима, али тешко на читавом Југоистоку.
Основни проблем тог дела земље је – у недостатку било какве идеологије архетипа на основу које би могао да се изгради локални политички пројекат.
Становништво Источне Украјине нема шта да супротстави украјинству. Они излазе на улице против украјинства, али радије говоре о „фашизму”, зато што не могу да искажу други идентитет. Ипак, све више се осећа захтев за национални пројекат другачији од украјинства. Пројекат који би имао другачији интеграциони правац и не би супротстављао Русе и Украјинце већ обрнуто, могао би да има функцију консолидације.
десет година, у време наранџасте револуције, објавио сам чланак „Полу-украјинци или нови народ” који је поставио задатке за стварање посебног националног пројекта за Југоисточну Украјину:
„Постојање толико својеврсног региона са „рускојезичним не-русима и не-украјинцима”, са јаком и неразореном индустријом, са све више одређеним геополитичким, културним и економским приоритетима који имају карактер апсолутно неприхватљив за Галицијце, захтева сопствене политичке форме и институције координиране заштите локалних интереса. Потреба за том формом је објективна и она се већ одразила у пројектима аутономизације, али јој недостаје најосновније – субјективни фактор, односно скуп идеја, који би чињеницама поткрепљивао њено постојање и целовитост, као и оно име са којим би њени житељи могли да се повезују. Без тог субјективног фундамента никакве објективне претпоставке и потребе неће створити целовит геополитички и културни организам способан за дефинисање и одбрану својих интереса”.
Тада, 2004., позивао сам интелектуалце и државне структуре на израду таквог пројекта, али је током протеклих година урађено веома мало. При том је потреба за таквим пројектом не само отпала, већ је постала још више насушна.
Данашња Југоисточна Украјина је простор за експерименталну националну изградњу и управо је у успеху на том плану залог њеног опстанка.
Неопходно је идеолошки наоружати онај део грађана Украјине који не могу да прихвате садашње украјинство ни у ситуацији грађанског рата.
Сматрам да посебан национални пројекат за недовољно украјинизовани део Украјине треба да обухвати два аспекта: прихватање руске самосвести као заједничке за све источне Словене изнад политичких граница и разумевање историјско- културне самосталности свог региона.
Према формалним својствима „националности”, народ је подељен на „Украјинце” и „Русе”, иако у суштини између њих нема никакве етно-културне границе која је више од фиктивног наслеђа совјетске националне политике.
Нови национални идентитет треба да реализује две најважније функције: да спољну границу заједнице гради са Украјнцима као са другом нацијом и истовремено да консолидује становништво на основу заједничког идентитета. Такво уједињење могуће је само одустајањем од украјинске самосвести, а имали смо прилике да се уверимо да за то већ постоји психолошка спремност.
Али, његова обична замена руским идентитетом тешко да се може очекивати и треба признати да је то тешко остварив сценарио.
У наше време руска самосвест је још увек веома москво-центрична и мало одражава регионалну посебност, тим пре у Украјини.
Пре двадесет година локално становништво, које је према попису углавном себе сматрало Украјинцима, односило се према својој рускојезичности веома спокојно, по принципу: „тако се десило, тако је за мене повољније”. А сада рускојезичност постаје симбол њене самосвести, постаје маркер локалног идентитета.
Савремени Југоисток Украјине много мање је склон да прихвата украјинизацију него раније – напротив, сваке године све мање. Украјинским политичарима све је теже да нешто изјављују у име „свих Украјинаца”, пошто општеукрајинско „ми” готово да више и не постоји.
Ипак, поимање да ниси потпуно Украјинац (прави Украјинци – су Галицијци), још не значи спремност да признаш себе за „москаља”.
Руски идентитет треба да иде заједно са посебном регионалном самосвешћу, која може да игра улогу основног. Управо пребацивање на њега омогућиће и објединити оне који су навикли да себе сматрају „Украјинцима” са онима који се, као и раније, придржавају руске самосвести (а то су милиони грађана Украјине), и истовремено дати основу за локални патриотизам и свест о свом архетипу.
Аутор: Олег Неменски, водећи научни сарадник Руског института за стратешка истраживања
