Славку у славу
Мало је примера да су се супротстављене снаге у Другом светском рату удружиле у подизању једног споменика 1986. године…
Kрајем маја 1941. године Србија је већ била окупирана. Немачки војници су свуда, у сваком граду или варошици. На села, углавном забачена, нису обраћали превише пажње. За Немачку су ишли возови пуни заробљеника, а они који су некако успели да избегну заробљавање у несрећном Априлском рату гледали су да се на сваки начин реше униформе или били чега што је могло да их повеже с Војском Краљевине Југославије и обезбеди им возну карту за неки од логора. По селима се намножило људи који тамо очигледно нису припадали. Јесу носили сељачка одела, али се из сваког покрета и поступка видело да се ради о школованим људима, официрима.
А онда је по западу Србије почео да се проноси глас о некаквим официрима који нису признали капитулацију, него су се одметнули у шуму. Помињала се Равна гора, неки пуковник Драгољуб Михаиловић. Шапутало се да му се придружио и мајор Александар Аца Мишић, син легендарног војводе Живојина Мишића. То је прилично утицало на многе. По селима су од руке до руке почели да круже прогласи и леци из „слободних србских планина”.
Напад на Горњи Милановац
Слични гласови тако су допрли и до села Мајдана, на Руднику, а код Горњег Милановца. У село је крајем априла доспео двадесет петогодишњи наредник Славко Цветић. Из рата се вратио разочаран. Он, који је служио у краљевој гарди, и то као један од оних који су се старали о безбедности младог краља Петра II. Био је у пратњи краља све док овај није напустио земљу с аеродрома у Никшићу. Он и још неки војници и делови Дворске жандармерије одбили су да напусте земљу. Растурили су се у мање групе, у нади да ће тако лакше проћи непримећени. Цветић је намерио у родно село.
Недуго по повратку оженио се наочитом девојком из села Грозданом, кћерком угледног земљорадника Милића Мишовића, старог солунца и резервног наредника. И онда су стигли они прогласи и је Славко решио да оде до Равне горе и сам испита ко су ти официри, шта хоће. Није далеко, а и познаје терен.
Ту је затекао групу пуковника Михаиловића, којој су пристизали нови борци, решени да се боре против окупатора. Полако се стварао покрет. И Славко им се ставио на располагање.
Прво наређење било је да се врати у свој Мајдан, да се мало распита по селу, прокрстари околином, испита ко жели да се бори, шта је од оружја југословенске војске остало сакривено, па онда од тих сељака организује чету и крене у акције против немачке окупационе силе. Знаће Славко како то да уради, већи део живота провео је као трупни официр, зна како треба с људима, поготово његовим сељацима. И врло брзо ће се испоставити да је и те како знао.
Први коме се обратио био је његов таст Милић. Он је одушевљено прихватио. Сакупили су чету од тридесетак сељака и почели с акцијама и диверзијама. Немачке посаде из Горњег Милановца и околине врло брзо су приметиле да се по Руднику нешто дешава. Мало, мало, па би страдао неки телефонски стуб, сечене су жице, курири и мање патроле препадани су и разоружавани. Организовали су потере ту и тамо, претресе по селима, али нигде ничег сумњивог, а сељаци се куну да немају појма о чему се ради, мора да су у питању неки друмски разбојници. А спремало се нешто много веће...
Гласник и стрељања
Крајем септембра постигнут је договор четника и партизанских јединица о општем нападу на Горњи Милановац. Планирано је да се град нападне у зору, 28. септембра. Акцијом је командовао капетан Звонимир Вучковић, тада командант Таковског четничког одреда. После жестоке борбе град је ослобођен, а устаници су се спремили за много већи залогај, напад на Чачак. Одред је прегазио Мораву и Немце у граду ударио са чела. До јутра, 1. октобра, Чачак је био слободан. Немци су се под борбом повлачили до Краљева.
Како окупатор није имао намеру да мирно седи и гледа како се у срцу Србије ствара слободна територија, то су из Тополе и Крагујевца упућене јаке снаге да сломе устанике. На правац ка Тополи пуковник Михаиловић послао је делове Вучковићевог одреда и Славкову Мајданску чету. Мајданци су имали задатак да пређу планину Рудник и по сваку цену дођу до села Страгари, где се одвајкада налазила барутана, тада слагалиште муниције. Цветић се пробио до села, а онда, у ноћи 3. на 4. октобар немачкој посади послао гласника.
Поручио им је да се предају, пошто су опкољени у току ноћи. „Јаке и бројне устаничке” снаге у супротном неће имати милости, побиће их до последњег. А све линије веза су пресечене, појачање им никада неће стићи. Славко им је оставио неколико минута да размисле, а да све то поткрепи, одмах по повратку гласника, мало су припуцали. Престрашена немачка посада предала се брзо. Помислили су да их напада неколико стотина људи, а биће да су се грдно изненадили кад се пред њима створило тридесетак наоружаних сељака. Како год било, Славкова чета заробила је и разоружала целу посаду, преко педесет војника. Мајданци су Немце предали Вучковићу, који их је упутио на Равну гору. У пратњи заробљеника ишао је наредник Славко Цветић, што је била посебна част.
Извештај о овим акцијама дошао је до генерала Франца Бемеа, заповедника немачких снага у Србији. Побеснео је и издао наредбу којом се забрањује вођење било каквих преговора са устаницима, као и предају немачких војника. У пракси, то је значило борбу до последњег метка. Док су устаници покушавали да одбране слободну територију и нападали Краљево, Мајданска чета се углавном бавила по Руднику и околини. После немачких одмазди, поготово стрељања у Крагујевцу и Краљеву, потом свеопште немачке офанзиве, устанак је угушен, односно примирен.
Потера за духом
Мајданци су се мало примирили, избегли казнене експедиције и заробљавања, али је Славко почетком 1942. године опет наредио покрет. Воз који је саобраћао на прузи Београд–Чачак није му давао мира. Осматрао је, и коначно смислио. Код села Љутовнице постојала је једна згодна окука, ту воз свакако мора да успори. А чим се брзина воза смањила, на пругу су искочили Мајданци, наоружани до зуба. Немци у путничком возу покушали су да се супротставе, али су после кратког пушкарања савладани. Преживеле је Славко разоружао и пустио. Над Рудником је убрзо почео да кружи извиђачки авион из кога су бацани леци у којима је писало да је „група бандита, припадника покрета ДМ”, напала воз и да је због тога на Бањици стрељано сто затвореника. Због оваквих последица пуковник Михаиловић наредио је Цветићу и осталим командантима да по сваку цену избегавају оружане сукобе. Славка је унапредио у капетана, због исказане храбрости и способности у командовању. Немачке потере преоравале су Рудник у потрази за Славком и његовим људима. Залазили су у свако село, заселак, сваку чобанску колибу. Некако се чинило да је командант Мајданаца увек корак испред да избегне потеру. У неким колибама наилазили су на јело које се још пушило. Почели су да мисле да имају посла са духом, никако са човеком од крви и меса. А кад не могу да га ухвате на силу, окренули су на лукавство.
У јесен 1942. године у Славкову јединицу стигао је нови војник, неки Костић. Објаснио је да је пореклом са Рудника, да је у Београду био припадник „покрета ДМ” и да је једва некако успео да се пребаци на терен, уредно снабдевен објавама и препорукама. После неколико недеља Славко се обрео на некој свадби у селу. Одједном, док је весеље трајало, двориште су опколили Немци. Као да су пали с неба. Извиђачи су у тишини савладали страже, док се главнина привукла дворишту. Похапшени су сви који су се затекли на лицу места, изузев оног Костића. Кртице, испоставило се.
Сам дохватио омчу
Приликом претреса код Славка је нађен неки списак. Радило се о људима из Мајдана и околних села, војним обвезницима који нису стално били у одреду, али су били у резерви. Немци су питали да ли су то његови бандити. Капетан је одговорио да нису, немају везе са одредом, ради се о мирним сељацима које је на списак ставио на своју руку, без њиховог знања.
Немци му нису поверовали, него су се растрчали по селу, успели да похватају преко сто људи са списка и камионима их дотерају у Тополу. Цветић је некако успео да дојави шта им се спрема, и то преко неког фолксдојчера, и да се по сваку цену држе његове приче, иначе им нема спаса. Сељаци су све порицали, али је Славко ипак осуђен на смрт вешањем. Казна је имала да се изврши у центру његовог родног села.
Из Тополе је кренула колона. Осуђени капетан Цветић и стотинак сељака на камионима. Немци су успут похватали многе и потерали их да присуствују вешању. Насред села била је липа, поред цркве и школе. Немачки командант проценио је да је то одлично место, али је још једном Цветићу понудио погодбу. Да ода ко је учествовао у нападу на онај воз и помиловаће га. Капетан је мирно одговорио да не зна о чему говоре и да он нема никакав списак. Немац је наредио извршрење пресуде, али ту је настала невоља.
Ниједан од страгарских сељака није хтео да донесе уже којим ће обесити Славка. Правдали су се да немају, баш јуче су потрошили, погубили док су нешто радили по планини. Ипак, неко уже затекло се на немачком камиону. Као поручено. Одатле је донета и клупица. Уже је пребачено преко гране липе, направљена је омча.
Немачки официр постројио је трупе и сељаке. Наредио је једном војнику да изађе из строја и изврши казну. Овај је иступио, пришао липи, али је онда одбио наређење. Он је војник, није џелат. Други се тресао од страха. Коначно, наређено је и трећем, под претњом да ће се и он наћи у Славковом друштву.
Док је овај мученик прилазио липи, дрхтећи као прут, капетан Славко Цветић погледом је прешао по окупљеним сељацима и сам дохватио омчу. Многи су се клели да су му видели осмејак. Намакао ју је себи на врат. Онда је ногама одгурнуо ону клупицу. Тело се заљуљало на липи. Био је 13. децембар 1942. године.
Иако је његова страна била поражена у грађанском рату, сељаци из подрудничких села, поготово његови Мајданци, деценијама нису заборавили његов подвиг. Стално су покретали акције да се у средишту села, тамо где је обешен, подигне споменик, у сећање на борбу и јуначку смрт. Ондашњим властима никако није одговарало да се диже споменик једном четнику, па су то упорно одбијале. Сељаци су били упорни. На крају, захтеву су се удружили и преживели партизани тог краја и преживели равногорци. Споменик са бистом откривен је 1986. године, крај липе у Мајдану.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић,
Забавник
