О хашкој неправди знамо све. А о србској?

28-06-2016 09:03:54 | | / vostok.rs |

На Видовдан српске власти изручиле Слободана Милошевића. Слободан Милошевић у Србији није добио ни председничку пензију, ни гаранције државе за пуштање из Трибунала и одлазак на лечење, а нису му дали ни право на сахрану са државничким почастима.


Аутор: Зденко Томановић

Оцена Милошевићеве хашке правде намеће питање каква је била србска правда.


Хашка је полазила од става да су злочини који су почињени у име србског народа толико велики да Милошевићева кривица надилази оквире судске правде. Хтели су да његову индивидуалну кривичну одговорност радикално прошире и да је изједначе са одговорношћу државе. Покушали су да у једној судници разреше сва спорна питања рата у бившој Југославији: политичка, морална, правна, историјска…

Због те мегаломаније најскупља институција међународног кривичног права у историји поништила је бројна међународно гарантована права, почев од фер суђења у разумном року, адекватне припреме одбране и лекарске неге, претпоставке невиности и других.

Но, таква хашка правда била је у чврстом загрљају са србском правдом.

И власници правде у Србији ускраћивали су Слободану Милошевићу оно што му је као грађанину и бившем председнику припадало.

Изручен је на Видовдан 2001, на основу неуставне одлуке Владе Србије. Поступак за изручење покренут је на основу уредбе савезне владе која је такође проглашена неуставном. Уставни суд забранио је изручење на основу савезне уредбе оног истог дана кад је изручен.



Из притвора га је извео управник затвора, без сагласности председника суда, истражног судије, супротно ЗКП-у, Уставу Србије и Југославије, само на основу дописа помоћника министра правде. Изручен је без одлуке суда и без права на жалбу, без окончаног поступка екстрадиције. На хелидрому на Бањици службеник Трибунала испред хеликоптера му је саопштио да га лишава слободе у Србији на основу налога из Хага.

Србска правда Милошевићу је првих година хашке правде ускраћивала бројна документа значајна за одбрану, да би их истовремено прослеђивала Тужилаштву. Јавно и тајно подстицала је разне сведоке да дају лажне изјаве. Толерисала је да управник Драгиша Блануша објављује његове поверљиве фотографије и садржај његових разговора током београдског притвора.

Није му дато ни право на председничку пензију. Није добио ни гаранције државе за пуштање из Трибунала и одлазак на лечење. Нису му дали ни право на сахрану са државничким почастима.



Скоро сваки предмет који је водио Слободан Милошевић пред србским судовима застарео је.

Готово 15 година србска правда остала је доследна свом загрљају са хашком правдом.

Србско тужилаштво одбацило је нашу кривичну пријаву из 2001, као да неовлашћено фотографисати притвореника Милошевића, неовлашћено објавити његове слике из притвора и штампати поверљиве разговоре Милошевића са адвокатима и супругом није кривично дело. Милошевићеви адвокати преузели су од тужилаштва кривично гоњење управника Блануше и истрага је вођена до 2005. Као Милошевићев адвокат, подигао сам оптужницу 2005. године. Суд је од тада заказао 13 претреса, а до краја 2015. одржан је само један.

Изговори су били невероватни. Пуномоћје које ми је Слободан Милошевић дао суд је проверавао и 2002. и 2005. године, и оба пута га прихватио као правно ваљано, да би у октобру 2015. Виши суд у Београду одлучио да исту ствар проверава и трећи пут. Одредили су вештачење потписа мртвог Милошевића, чега се нису сетили док је био жив.

Рочишта нису одржавана све док судски графолог није потврдио да су Милошевићева пуномоћја аутентична. Из предмета Милошевић мистериозно су нестајали докази, Бланушина књига, неколико службених белешки, доношене су разне незаконите и нетипичне одлуке, од тога да је поступак неосновано обустављан па затим настављан, до неоснованог утврђивања застарелости.

"Био сам први адвокат којег је Милошевић позвао да дође у Хаг, провео сам с њим готово пет сати пре његовог првог појављивања у судници, последњи сам адвокат који га је видео живог и вероватно једини Србин који га је видео мртвог на кревету његове ћелије."

У разговорима с Милошевићем у Хагу предочавао сам му да у Србији његов процес не би био јавно преношен, да не би било једнакости страна у поступку, да би право на адекватну лекарску негу било вулгаризовано и компромитовано, да ни у Србији не пуштају све на лечење у иностранство, да србска правда не би дозволила да Милошевић доказује да је био оптужен за протеривања само на оним деловима Косова на којима су била масовна бомбардовања НАТО-а, да му не би дали да испитује Веслија Кларка, да не би дозволили да покажемо документ о прислушкиваним разговорима између пилота НАТО-а и базе у Авијану који потврђују да су НАТО и ОВК заједно деловали на терену, да би за њега важила претпоставка кривице уместио невиности, и још на много тога што краси српску правду кад је у заједничком подухвату врше дневна политика и лидери правосудне несамосталности.

У допуњавању хашке и српске правде постојала је сагласност да Милошевићу треба ускратити права и у Србији и у Хагу.

Владао је политички став да је дистанцирање од прошлости, и од Милошевића, у нашем националном интересу. Али нико нема право да због свог политичког става крши принцип једнаке доступности правде свима.

Сплетом околности био сам први адвокат којег је Милошевић позвао да дође у Хаг. Провео сам с њим готово пет сати пре његовог првог појављивања у хашкој судници, последњи сам адвокат који га је видео живог и вероватно једини Србин који га је видео мртвог на кревету његове ћелије.

После његове смрти, власти у Холандији понудиле су ми да Милошевићева породица, без обзира на потернице, дође у Хаг и да буду уз мртвог Милошевића колико желе.

А србска правда, уз разне правне изговоре, ускратила је његовој породици и да га виде мртвог и да присуствују сахрани.

Зденко Томановић,
Политика


Милошевић: Знате ли да је данас Видовдан, издајници?

"Приликом изручења Хашком трибуналу, Милошевић се понашао поносно, достојанствено и учеснике у том чину гледао са висине, а неретко и вербално провоцирао. Непосредно пре самог изручења, упитао је присутне да ли знају да је данас Видовдан, највећи србски празник и ословио их са „издајници“ ", прсећа се између осталог, угледни британски новинар и добитник Пулицерове награде Џулијан Борџер.


Борџер пише да је Милошевића до хеликоптера на Бањици пратио један Мерцедес, а да је тадашњи министар полиције Душан Михајловић био нервозан јер ће Милошевићу за напуштање земље требати више од 20 минута. Борџер посебно апострофира држање Милошевића и разговор са хашким истражитељем Кевином Куртисом

„Бивши председник је играо неку своју игру: прекидао је преводиоца тражећи му цигарету и распитујући се где је научио тако добро да говори енглески: „Свиђа ли ти се овај посао“, питао је Куртиса. „Шта радиш овако, у слободно време, кад не хапсиш невине људе попут мене?“, пише Борџер.

Према његовим речима, Милошевић није показивао знакове страха или покорности, па је и у летелици затражио да запали цигарету, а када му је речено да пушење није дозвољено, шеретски је показао на пепељару и поручио да је „он и онако власник тог хеликоптера“.