Спин доктори новог корпоративног поретка: Од Југославије до Украјине - крвави траг ратне пропаганде
„ДеПол“ пројекат, приватно финансиран фондом Џорџа Сороша у износу од 900 000 америчких долара требало је да представља базу злочина и основ за процесуирање злочина који су, како је то одлучено у Вашингтонским бироима у САД и шире, починили Срби. Осамнаест месеци колико је било трајање „пројекта“ утврдило је мапу пута за доношење пресуде од стране светске јавности. Десетине правника, исраживача и осталих ратних „експерата“ плаћених да докажу исправност медијских конструкција у „злочиначку“ природу Срба потписали су (уместо валидних материјалних доказа) пропагандно средство које је утемељило утисак у јавности да су Срби дефинитивни кривци за грозоте које су потпуно измениле слику и прилике на (кадгод затреба) турбулентном Балкану. Тако су пропагатори рата, завршили резиме пројекта и упутили га УН, и истовремено проследили Ројтерсу и Њу Јорк Тајмсу. Медисјки јастербови су, како пре званичног објављивања резимеа (1. јун 1994), тако и много пре него су упосленици УН могли да анализирају у известе МКСЈ о бази „злочина“, пресудили Србима за најмонструозније „злочине“.
Годинама касније ниједан од тих злочина није прошао тест тежине материјалних доказа, али је то било мање важно од утиска и суда јавности који је произведен ПР ратном кампањом. Иако, је новинарима који су радили унутар система америчке ратне пропаганде било јасно како „ствари стоје“ већина је пристајала да каријерне успехе и разне бенефите приоритно постави као професионални и лични задатак, удовољавајући тако сопственим лукративним интересима као и „шефовима“ патолошке машинерије која је похлепи дала нову дефиницију. Југославија се разбијала лагано и у крви, као и међународноправни оквир с пратећим институцијама само и једино у корист нове светске корпоративне архитектуре. Рудер-Фин (Ruder-Finn Global Public Affairs), Хил и Ноултон(Hill&Knowlton Inc)и друге утицајне ПР компаније финансиране значајним средствима од стране хрватске и муслиманске власти које се мере милионима америчких долара директно су одговорне за саучесништво у удруженом злочиначком подухвату усмереном против Срба. Оне су кампањама правиле и прослеђивале само оне информације и анализе које су кореспондирале с америчким, немачким и осталим Англосаксонским геополитичким интересима. За истину о догађајима и људима није било места. Заправо, у тој патолошкој ратној пропаганди она је прва (на)страдала.
За што гнусније и бизарније медијске „приче“ усмерене на утврђивање „геноцидне“ природе Срба једна од престижних награда био је и Пулицер. Тако су Рој Гатман, и Џон Брнс 1993 поделили Пулицера за комплетну медијску лаж која је кореспондирала с интересима налогодаваца: Брнсов „централни део за Пулицера био је седмочасовни интервју с ухапшеним босанским Србином Бориславом Хераком, који је признао десетине убистава укључујући и осам силовања. Брнсов чланак од 27. новембра 1992, Њу Јорк Тајмс је описао као „увид у начине како је хиљаде других страдало у Босни.“ Нешто више од три године касније, 31. јануара 1996 Тајмс је Херака описао као „благо ретардираног“ и објавио да је Херак повукао свој исказ јер је под претњама и батинама давао изјаву: „Био сам мучен, принуђен да признам“, рекао је Херак. Међутим, његово сведочење је до тада било искориштено да се осуди Сретко Дамјановић за убиство двојице муслимана, браће који су касније пронађени живи. Гатманов прилог за Пулицера био је серијал о „концетрационим логорима који су подсећали на Аушвиц“, иако је годинама касније утврђено да је Гатман сарађивао са хрватским информационим центром (CIC), дакле пропагандним бироом и особом за коју је утврђено да је у разним случајевима користила различите алијасе. Али, ником ништа. Они су испунили свој „задатак“ издашно награђени, а истина ...о њој смо већ писали.
После Сулудог крсташког рата, Дајане Џонстон, Како се Америка извукла с убиством, Мајкла Мендела, Питер Брок је књигом Медијско чишћење, прљво извештавање направио каталог невероватних медијских злочина који су заувек изменили новинарство, медије и јавно мњење. Тако је структура корпоративног поретка само на разбијању у крви бивше Југославије, постала кристално јасна из пера западних аутора који су изнутра имали много јаснији преглед актера који потписују неолибералну поставку света која је у многим сегментима превазишла и нацистички поредак из Другог светског рата. Наравно, неопходно је на крају кратког прегледа обимне медијске анализе рећи и ово: Да било је злочина на СВИМ странама. Ниједан од претходно поменутих аутора, па тако и аутор ових редова никада није имао намеру да пориче и злочине које су у рату починили Срби. Напротив! Овде је било речи о медијским манипулацијама и стигматизацији целокупног народа и његово превођење у геноцидне „монструме“ како су то водећи медији и званичне западне институције дефинисале. Такође, треба подсетити и да је тај „геноцидни“ народ етнички очишћен с простора Републике Српске Крајине, и протеран с вековних огњишта попут Метохије и делова Косова. Коначно, тај народ „генетски склон злочинима“ како су покушавали да га „научно дефинишу“ сведоци „експерти“ Трибунала у Хагу, у току самог рата војним судовима изрицао је пресуде свим својим војницима који су се оглушили о правила и обичаје ратовања. Примера рада, само на простору БиХ у периоду рата 1992-1995, и то само према прелиминарним подацима године казни над (не)Србима које су изрекле српске правосудне институције броје око 700 година. Закључак је излишан, зар не?
Масакр у Одеси, злочин без осуде: Призори који су долазили из Одесе другог маја не могу се другачије описати него монструозни. Људи који су побегли пред навијачима и неонацистима Десног сектора у зграду синдиката, били су живи спаљени. Неки су изгорели, неки се угушили димом, ретки преживели који су успели да побегну из зграде дочекани су палицама, ланцима и били изложени батинама подивљалих следбеника кијевске хунте. Пред очима света који толико користи „ЕУропске вредности“ у 21 веку поновио се фашистички хорор који Одеса добро памти. Наиме пре скоро 73 године (октобра 1941) у маскру је побијено више од 30 000 Јевреја. Седамтедесеттри године касније, према неким информацијама у класичном фашистичком пиру погинуло је око 46 федералиста. Без речи осуде, без напора да се утврди истина (про)западни медији извештавали су о овом злочину на још монструознији начин. Подједнако као и током балканских грађанских ратова, прави злочинци „покривали“ су се медијским неистинама.
Испред зграде синдиката налазио се камп руских федералиста који су у налету разбили радикални националисти (навијачи) и припадници неонацистичког Десног сектора. Мушкарци и жене старости између 50 и 60 година склонили су се у зграду спашавајући живот који су убрзо затим изгубили када су прокијевски „активисти“ запалили зграду Молотовљевим коктелима. Сцене ужаса забележене су камерама, али ни то није било довољно да се осуди неофашистички злочин у постмодерној Европи. Наиме, извештавање западних меинстрим медија јасно се ослањало на извештаје кијевске хунте и изјаве припадника Десног сектора. Према њиховом „медијском“ покривању зграда се сама запалила (!) Више него јасно било је да се прави починиоци овог стравичног злочина прикривају: „У неком моменту-још увек није јасно како је све почело-задесили су се ту про-руски и про-украјински демонстранти. Дошло је до уличних обрачуна, који су кулминирали пожаром у згради прошле ноћи, објавио је Скај Њуз. „насиље је ескалирало у Украјини, Полиција, у иначе мирној Одеси каже да је сукоб између проруских и владиних присталица проузроковао пожар у коме је убијено најмање 31 особа“ био је извештај Фокс Њуза. Када је Вашингтон Пост питао ко је бацио Молотовљев коктел, про-украјинска активисткиња Дајана Берг је признала „Наши људи-али они сада њима помажу да напусте зграду“ Вебсајт ББЦ-ја цитирао је саопштење украјинског министарства унутрашњих послова, уз „појашњење“ да нема детаља како је све почело, наглашавајући да је след догађаја потпуно нејасан. Ројтерс је јавио да је „проКијевски марш упао у заседу, експлозивне направе су бачене, полиција је изгубила контролу и зграда је касније запаљена“
CNN је извештавао о инциденту на начин да „није јасно шта је изазвало пожар“. Касније је речено да су пожар проузроковале кијевске присталице бацајући Молотовљеве коктеле на зграду. Њу Јорк Тајмс је објавио наслов „Украјина потискује про-руске милитанте пошто су се борбе рашириле градом“; Гардијан је цитирао припадника Десног сектора који је рекао да је циљ „очистити Одесу (од про-Руса)...сви су они плаћени руски сепаратисти“. Про-руски „сепаратисти“ и „милитанти“ управо су пажљиво одабрани пропагандни термини који треба да означе кривце и оправдају све што се над њима проводи од застрашивања, тортуре, најгорих злочина попут масакра у Одеси. Овим терминима треба додати и „терористе“ које према америчком рецепту треба „поништити“ (сетимо се само Рата против терора, и Гвантанама). Дакле, иста матрица као и у југословенском и свим следственим неолибералним ратовима широм разних и бројних интересних зона. С једном разликом, у случају украјинске кризе постоји конкурент који разбија (про)западни медијски монопол-Раша Тудеј (RT)која све интезивније „квари посао“.
Због „друге“ стране у новинским извештајима коју често прате пресретнути разговори западних званичника (Нуланд-Пјат; Ештон-Пает), разоткривање медисјких лажи (објављивање лажне фотографије на насловној страни Тајмса припадника руских специјалних снага у Украјини) ратна пропаганда (про)западних јастребова бестијалношћу постаје скоро неподношљива. С извесном тешкоћом у опредељењу: да ли је председник Русије налик Хитлеру или Стаљину, екстремно „тајно“ богат, сама инкарнација „нечастивог“, водећи западни медији отварају ново поглавље ратне пропаганде за коју мора да се зна да је отпочела Нови Хладни рат. Њиховим послодавцима потребан је сукоб ширих размера јер је профит угрожен. У том контексту сва средства су оправдана и дозвољена. Подсећања битног ради, због друге стране у извештавању Радио Телевизија Србије проглашена је легитимном метом и нечувеним злочином над новинарима НАТО је желео да поручи како ће проћи сви који се дрзну да руше њихов монопол на истину. Монструозно, али (нажалост) истинито.
С обзиром на давно осмишљени удружени злочиначки подухват над цивилизацијом (са свим њеним вредностима) чији смо савременици протагонисти новог корпоративног поретка ствари у свету учиниће све да сакрију своје трагове спинујући преко медијских „плаћеника“ догађаје који прете да разоре свет. Украјину су дефинитивно разорили као и све оне државе и народе Истока који су им се нашли на путу. Тако ће жртве постати кривци, а злочинци борци за највише цивилизацијске вредности. У бившој Југославији Срби су били „геноцидни“ и „монструми“ у злочину који је потписао етничко чишћење Срба, трговину органима, коришћење конвенцијама забрањеним наоружањем са несагледивим последицама, употребом прекомерне силе на небројене цивилне или како их је НАТО декларисао „легитимне мете“ или „колатералне штете“. У Украјини, становништво које говори руским језиком и тражи само већи степен аутономије, права и слобода у потпуном неонацистичком окружењу називају „терористима“ „сепаратистима“ и „милитантима“. Спаљују их живе, тероришу желећи, како је већ рекао припадник Десног сектора, да Украјину очисте од про-Руса“. Већ виђено, зар не?
Надлежне међународне институције или ћуте или пишу извештаје који излазе из познатог пропагандног канала док недужни гину, народ нестаје, држава пропада. И све то зато што је потребно на берзама остварити примат у профиту, на карти света обележити још једну геополитичку сферу утицаја. Надамо се само да знају да у овој игри нема победника, и да овде сви губе. Недужни највише, а њих је све већи број...и ове редове треба тако и читати попут епитафа за све пострадале којима је одузето право на рад, слободу...на живот достојан човека. Сасвим намерно, с врло јасним умишљајем направили смо кратку паралелу између Југославије и Украјине, у представљању матрице за коју би нам тешко веровали на реч да није страних аутора и медијских кућа које су успеле да изборе право на давно прогнану истину и тако дају смисла свакој невино страдалој жртви и проливеној крви сулудог крсташког похода спин доктора новог корпоративног поретка.
За наше страдале сународнике у бившој Југославији, Србији, Украјини...за све оне несретне масакриране људе у згради Синдиката у Одеси...
Слава им!
Аутор: Марина Рагуш
