ПРОЛЕЋЕ
Слушам прве пролећне уздахе
уз шапат ветра,
како опијају зору и милују капију јутра.
Брда се окитила нежном тишином
док душе успаване огледају
се из пукотине дна.
Ноћас сам резала комаде ваздуха,
да успаване душе подигнем,
док зачух нечије јауке.
Као да гледам са обронка неба
како зора устаје из постеље,
а моје речи од страха попуцаше.
Док свет спава у ноћних морама
дрвеће нежно клати се.
Сунце брише небеске видике
и објављује радост новоме дану.
Кроз опојне мирисе јутра
слушам песме веселих славуја,
а небеске златне кочије небом промичу.
Буде се радосна јутра,
а капи росе спирају прашину са дрвећа.
Све је оживело! Пролеће пригрлило град
пуно полета И радости.
Срца се пуне мирисима лепоте- погледи се сударају,
и призивају своје љубави.
