Обојене револуције као облик специјалног рата
Стратешки одговор на ове револуције је подизање цивилизације и културе која ће бити потпуно друкчија од потрошачког модела западног капитализма. Русија и Србија ту културу и тај идентитет имају.
Карл фон Клаузевиц је рекао: „Рат је наставак политике другим средствима“, што значи да је и политика наставак рата другим средствима.
Први светски рат је започео објавом рата, па је чак и у Другом рат понегде објављиван. Али после искуства ових разарајућих ратова, Повељом ОУН 1945. године, одлучено је да је вођење, а самим тим и објављивање рата, ратни злочин. Стога, империјална сила која је после 1945. године водила на десетине ратова, САД, више није била у прилици да објављује ратове, већ их је све подводила под такозване „хуманитарне интервенције“.
Али, најделотворније и најефектније је када се без рата смењује режим у држави и на власт доводе марионетске владе. Тако се ратује без рата, тј. прикривеним ратом који много мање кошта и не изазива одијум домаће и међународне јавности, без кршења домаћег и међународног права. Тако су настале „обојене револуције“ које су почеле још са „плишаним“ 1989. године, па преко петооктобарске у Србији стигле до „арапских пролећа“ и заглибиле у крвопролићу које се управо одвија у Украјини.
Империјалне Сједињене америчке државе су већ у Вијетнамском рату схватиле да је вођење конвенционалног рата скупо и непопуларно. Тако 1969. године, у окриљу ваздухопловних снага, Америка развија доктрину невладиног сектора и невладиних организација као облика специјалног рата. Инсталирањем ових наизглед доброћудних удружења за заштиту људских права и слобода у друштво које треба прилагодити интересима САД-а, поставља се мина за рушење непослушних режима онда када то САД-у одговара. Деловање НВО-а је предуслов изазивања „обојених револуција“, јер ове организације задржавају своју „неформалност“ која их оставља испод радара државних институција и која им омогућава привид борбе за конкретне потребе грађана, наводно без политичких амбиција.
Незадовољства грађана актуелном влашћу увек има и биће га. Али када оно достигне огромне размере, онда је лако запалити пламен револуције. Револуција има одлике јавног покрета са плебисцитарном подршком и требало би да је спонтана, да испољава аутентични домаћи интерес. Међутим, „обојене револуције“ су параван који грађане ангажује само као статисте да би обезбедили привид револуције. Заправо се ради о завери малобројних професионалаца који раде за страни интерес.
Када се у некој држави деси оваква „спонтана воља њених грађана“ кроз „обојену револуцију“, онда нико не прави проблем што из ових догађаја произашле власти марионетски раде у интересу САД. Да је било војне интервенције било би то против међународног права, изазвало би протест међународне и домаће јавности, чак и јавности у самим Сједињеним америчким државама. Овако, свега тога нема а инетерес САД-а је остварен. Не треба заборавити да је и много јефтиније платити неке професионалце, неке медије и јавне личности у земљи која је мета напада, него подизати војну машинерију и то са неизвесним исходом који, ако не успе, носи тешке последице по онога ко је ратовао. Ако „обојена револуција“ не успе – то онда и нема никакве везе са САД, већ је то била унутрашња ствар грађана дате државе.
Данас гледамо слике из Украјине где је врло брзо једна квазидемократска „обојена револуција“ освојила власт и још брже почела да убија оне који су против те „обојене власти“ Кијева кренули да се буне. Ти грађани који се буне против кијевске хунте то чине на начин који је до пре само неколико месеци Западу био прихватљив. Поставља се питање: како то да већ неколико деценија САД, НАТО и ЕУ примењују исти сценарио, а да на њега још нико није нашао одговор?
Знамо да је Република Србска на мети истих таквих професионалних „обојених револуционара“ и да тамо покушавају да изведу исти сценарио. Недавно је један скуп у Бањалуци био посвећен овој теми. Историјски пројекат Сребреница је том приликом дао чак и упутства за заустављање обојених револуционара. Нека од тих упутстава су врло практична: упутство властима да у почетку грађанских протеста примене нулту толеранцију безакоња (ако су протести мирни онда треба да остану мирни и да се санкционише све што је насиље и кршење закона), да се оформе посебне полицијске јединице за контролу масе и да се према невладиним организацијама примени закон којим САД уређују рад свог невладиног сектора. Да подсетимо, за Америку су невладине организације које се финансирају из иностранства дужне да носе ознаку „агенти страног интереса“.
То су практични и тактички савети, али остаје стратешко питање: како да народу гладном западног сна о слободи, демократији и конфору потрошачког друштва објаснимо да је то лаж која не постоји ни у САД-у? Како да оне које годинама и деценијама трују западни медији објаснимо да је „амерички сан“ само пропагандна лаж. Докле год наши људи буду сањали „амерички сан“, дотле смо сви ми лака мета обојених револуција.
Тоталитаризам који сада спаљује живе људе у Одеси, у наше животе се увукао тако што је прво корумпирао нашу свакодневицу, увукао се у ТВ уређаје, из њих у наше фрижидере и кревете, а сада је почео да нам разбија и главу.
Стратешки одговор на ове револуције је подизање цивилизације и културе која ће бити потпуно друкчија од потрошачког модела западног капитализма. Русија и Србија ту културу и тај идентитет имају.
Ми данас у Србији славимо Светог Георгија који се налази и на грбу Русије. Време је да Свети Георгије убије и ову обојену аждају. Време је за православну цивилизацију.
Аутор: Владан Глишић
