Зашто Украјина не може у НАТО
“Путин је својим ратом против нас успео да промени менталитет Украјинаца и окрене нас у различитом стратешком правцу. НАТО је најбољи избор за Украјину” – изјавила је ових дана лепа Јулија и остала жива. То да Украјина не може бити чланица НАТО пакта, јасно је свакоме “коме врана није попила памет” како би сликовито рекао србски народ. О томе више него убедљиво сведоче како даља и ближа историја, тако и садашњост, без обзира на тренутну занесеност кијевске војне хунте. Сва њихова аргументација није ништа друго него обичан мехур од сапунице, који ће пре или касније пући. Укратко, прво историјски разлози због којих Украјина не може у НАТО Пакт:
- Украјина не може у НАТО због светог Андреја Првозваног, који је према руским летописцима на Кијевским брдима прорекао да ће “ту засијати велика благодат Божија и цркве многе ће бити саграђене у славу Бога живога”.
- Украјина не може у НАТО због светог благоверног кнеза Владимира, који је “Свише” добио сигнал да његова држава не припада западној цивилизацији и крстио је земљу и народ по источном обреду.
- Украјина не може у НАТО јер је светлост лика Господа нашег Исуса Христа, Света Русија почела да преноси другим народима управо из Кијева, који је три века (од IXдо XII) био престоница Русије, у њему је дошло до Крштења Русије.
- Украјина не може у НАТО због Кијевско-Печерске лавре и њених ближњих и даљних пештера, због светог Антонија и Теодосија Кијево-Печерских, због светог Нестора Летописца, Митрополита Илариона, Иље Муромца и десетина и стотина светитеља просијавших у Кијеву – “мајци свих руских градова”.као и због Почајевске лавре и десетина других великих православних светиња.
- Украјина не може у НАТО због Николаја Васиљевича Гогоља из чувене Полтаве, можда највећег светилника велике руске књижевности, због Запорошких козака које је тако величанствено овековечио у бесмртном Тарасу Буљби.
- Украјина не може у НАТО због хиљада и хиљада хероја који су дали своје животе у борби против нацистичке идеологије коју данас реафирмише НАТО пакт.
- Украјина не може у НАТО због светог Серафима Вирицког који пророкује: “Олуја ће проћи Руском земљом Господ ће опростити Руском народу његове грехе и у Божанској и Светој лепоти, Крст ће сијати јасно изнад Цркве Божије још једном. Звоњава звона пробудиће Читаву нашу Свету Русију за спасење из окова греха. Свети Манастири ће се опет отворити, и вера у Бога сјединиће све”.
У периоду руске државности после несрећне Октобарске револуције може се пратити један закономеран тренд. Када су на власти у Русији (раније СССР-у) били отворени богоборци, долазило је до наглог пада руске државне моћи у свим сегментима. Лењинско-троцкистичка “црна интернационала” довела је земљу до самог понора и на ивицу нестанка. Промишљу Господњом, уместо жестоког русофоба Троцког, на чело руске државности долази бивши студент богословије, који полако али сигурно руску државност почиње враћати на природни пут њеног бивствовања. Тако да после величанствене победе над нацизмом, руска државност доживљава невероватан процват у свим сферама, од науке, културе до религије, јер тај процват не заобилази ни Руску Православну Цркву. На жалост, после Стаљиновог убиства, кормило руске државности поново прелази у руке великог богоборца Никите Хрушчова, поново настаје страшан прогон Руске Православне Цркве и овај изрод руског народа руски Крим пребацује у састав Украјине. Владавину Хрушчова карактерише пад снаге руске државности у свим сегментима, који на први поглед можда није био толико видљив због гигантских државничких достигнућа његовог претходника. Повратак отворених богобораца на чело руске државности, на крају крајева је довело до нове велике смутње како се може назвати период владавине западног слуге Горбачова, а добрим делом и Јељцина. Но, после Горби-Јељцинске смутње, на чело Русије долази владар који није богоборац и сведоци смо поновног невероватног уздизања моћи руске државности са доласком на власт Владимира Владимировича Путина.
Знам да има и оних који нису уверени да садашњи Председник Русије није богоборац, па сам и ја као “некритички русофил” у Србији добијао “пацке” од појединих “ревносних православаца”. Један од аргумената “православних антипутиниста” било је и недавно јавно обраћање Владимира Владимировича у јеку “Кримсе кризе”, када се послужио комунистичким жаргоном и канонизованог светитеља Цара Николаја IIназвао “крвавим Николајем”. Такво ословљавање Цара великомученика јесте огорчило многе верујуће православне људе (морам признати - и моју маленкост), али ово није време за критику, него време за подршку. Владимиру Владимировичу не треба адвокат, али је овде умесно цитирати самог Путина како се не би олако доносили судови о његовој православности или неправославности. У недељу по Васкрсу, Председник Русије је посетио Валаамски манастир где је присуствовао Светој Литургији и на питање шта за њега представља Валаам, одговорио је: “Овде се осећа посебна атмосфера или, како црквени људи кажу – посебна благодат. Ја не знам светлије место од овог. Овде се осећаш тако слободно, неспутано. Можда због тога што је то место испуњено молитвом кроз векове, далеко од вреве и неких земаљских страсти; оно ти пружа прилику да не размишљаш о текућим проблемима и питањима, којих увек има веома много, већ да се усредсредиш на оно главно. А – главно – то је смисао нашег постојања; обратити се Првобитном извору свега – Господу. И замолити Га да буде милостив према нама и према свима онима које ми волимо. Затражити од Њега милост за нашу земљу и за наш народ. И добити додатне снаге, како би самоуверено ишли кроз живот“.[1]Ове речи изговорене у великој православној светињи, не одговарају баш лику богоборца.Ера Владимира Владимировича представља велики успон руске државности и то у врло неповољним и жестоким политичким, економским и моралним условима. Када је пре пар година Појас Пресвете Богородице крстообразно прошао руским земљама, на аеродрому га је сачекао и први му се поклонио управо Председник Русије Владимир Владимирович Путин. Милиони Руса чекали су сатима (и по 24 часа!) на руској зими да се поклоне светињи. Била је то пројава истинског чуда, пројава сверуског покајања због цареубиства, био је то сигнал да Русија сигурним корацима излази из смутње. Иако су се на “Блатном тргу” са либералима ујединили и безбожни националисти, после тог догађаја, “Блатни трг” се срушио као кула од карата и био је то сигуран весник да нова ера прозападних најамника на власти, овај пут неће проћи у Русији. Било је то једно од карактеристичних сведочанстава у нашој данашњици, да Украјина не може у НАТО пакт. На једном месту у својим мемоарима, Винстон Черчил пише да Стаљин никада није изневерио договорено, никада није погазио задату реч. Није се тако често обраћао јавности, али када би се обратио, то није било тек тако, сви су знали да то што је јавно рекао, није речено узалуд. Ове Черчилове речи о Стаљину, данас подсећају на понашање Владимира Владимировича Путина. И то је један од разлога због којих Украјина не може у НАТО.
- Украјина не може у НАТО због тога што “Путинова Русија” не седи скрштених руку и чека да је Запад уништи и руски народ претвори у робље, као што је то радила Горби-Јељцинска Русија.
- Украјина не може у НАТО јер је Русија успела да се одбрани у информативном рату против њене историје, па је данас велики руски народ свестан велике историје своје велике државе.
- Украјина не може у НАТО јер Русија јасно и гласно читавом свету указује на суштину битке, указује и бори се успешно против стратегије и тактике закулисе и у физичком и политичком и духовном пространству.
- Украјина не може у НАТО јер је не само материјални него и духовни потенцијал руске државности знатно ојачао, па тако рат против руске државности који је попримио глобални карактер, наилази на одбрану Русије која поприма глобални карактер.
- Украјина не може у НАТО јер је савремена Русија прекинула компромис са лажју и злом Запада, свесна истинитости речи Александра Невског да – није Бог у сили него у Истини.
- Украјина не може у НАТО јер је Запад - који је за свој мото прогласио паролу да ће “разум бити једини закон и религија будућег човечанства”[2]– потпуно изгубио разум.
- Украјина не може у НАТО јер је петој колони у виду невладиних организација као ћелија ЦИЕ, у Русији данас забрањен рад.
- Украјина не може у НАТО јер окупатори који су заузели власт у Кијеву нису успели окупирати и историјску свест великог дела становника југоистока Украјине (и не само југо-истока).
- Украјина не може у НАТО због херојства људи на југо-истоку земље, спремних да се на смрт боре против нацистичке пошасти.
- Украјина не може у НАТО јер је националност данашње украјинске хунте у ствари “националност трговца”, а националност трговца не може добити рат против руске националности.
- Украјина не може у НАТО јер ти херојски ратници против данашњег неонацизма нису своју религиозну свест заменили псеудонационалном свешћу у којој је све дозвољено.
Могли би се заиста још дуго набрајати разлози због којих Украјина не може у НАТО, али паметном је и ово доста.
* * *
У документарном филму Арона Русоа “Америка – од слободе до фашизма” може се видети како закулисни владари из сенке из озлоглашених организација “Трилатералне комисије”, “Савета за националну безбедност” и “Билдерберг клуба” не скривају претензије ка поробљавању света. Чак представници Рокфелеровог клана “предвиђају догађај који ће довести до упада у Ирак и Авганистан”, то јест, предвиђају рушење “Кула близнакиња”. Размишљање тих “владара из сенке” (које они више и не прикривају), могло би се сажети на следећи начин – “Ко нама не буде свој национални суверенитет предао милом, предаће га силом. Јер ми смо паметна светска елита, а ви сте глупаци који нам се морате потчинити милом или силом”. Међутим, очигледно да ови владари из сенке не читају српске народне пословице, иначе би знали да “човек снује – Господ пресуђује”. А не читају ни руске народне умотворине, јер би у супротном знали за јунака руских народних бајки (сказки) – “приглупог Иванушку”. Јер “приглупи Иванушка” на запрепашћење “паметне елите”, односи победу за победом над свим неваљалцима, пројављујући чудесну сналажљивост, мудрост и снагу. “Умна елита” савремене “Империје зла” свакако би била паметнија да мало више изучава фолклор Срба и Руса, народа који су (било појединачно или удружено) најзаслужнији за крах многих ранијих “Империја зла” – Татаро-Монголске, Отоманске, Наполеоновске, Аустро-Угарске, Хитлеровске. А можда би и “лепа Јулија” могла штошта да научи од “приглупог Иванушке”, јер да није руског народа, данас би већина Словена говорила немачким језиком.
Аутор: Ранко Гојковић
