AVANTURE IZ DNEVNIKA JEDNE DAME- Pepeljuga u ritama spontane ljubavi
„Ti znaš da kuvaš, jesam li ja to dobro čuo, znaš da kuvaš sa 22 godine“, ovako je započeo naš razgovor, on duboko nepoverljiv, ja duboko zbunjena.
Čak i da sam htela lepršavim glasom da prekinem ovo njegovo zapažanje i temeljno odgovorim na ovo “podrazumeva se“ pitanje, više nisam ni znala šta bih rekla. A i odakle bih ja počela i dokle bih stigla sa pričom o tome šta sve devojka mora da zna, ovaj dečko bi video da je živeo u pogrešnom ubeđenju šta je žena, šta može da zna i kako treba da se ponaša. Izustila sam jedva „Da, ja znam da kuvam“, gledao me je sa osmehom od uveta do uveta koji već prelazi u kategoriju keza.
Zar sav taj kosmopolitan i sve te tinejdž novine a kasnije i ozbiljnija ženska psihologija u odeljku literature o ženi ne pominju takav profil savršene mlade dame?!
Kada bih mislila o sebi, a radim to često prosto imam vremena da dosta razmišljam, rekla bih, da nisam lepa, ali jesam posebna, nisam savršena, ali sam znam da sam idealna. Toga sam bila svesna, u pola dana i pola noći, moje samopouzdanje i jačina duha nije posustajala na ovim samoskovanim principima „by myself“. Doduše problem je bio i malo veći kada na sve ovo dodam da znam i da kuvam a to nigde nije pisalo čak je kuvanje u neku ruku postao i mit. Ovo je zvučalo kao jedan nametnuti obrnuto proporcionalni red koji je nametnut...Uprkos borbi da budem ista razlikovala sam se...U jednom trenutku mojih hodajućih misli ukapirala sam zapravo da moji koreni su ono od čega ne mogu da pobegnem i da živim i uživam kao takva drugačija.
Poticala sam iz skromne patrijarhalne radničke porodice u kojoj se znalo sve, i sve je moralo da se zna. To sam nazivala mislim na “ovo sve“ kao stečena odgovornost, koja je slabo kome bila jasna i razumna.
Tok nastale situacije posle kratkog zvona za komšijsku pomoć je išao svojom ni na nebu ni na zemlji putanjom, a on je i dalje zaprepašćeno i upitno gledao u mene, ja sam se zbunjeno pitala čemu ova faca dok nisam malo bolje pogledala na sebe. Opet sam potvrdila ono što sam i pre ovog rekla „Da, znam da kuvam, ne vidim tu ništa čudno a i ništa loše“ i blago sam se nasmešila, bila sam ubeđena da će sada ovaj nepoznati dečko malo odahnuti. Međutim, on kao hipnotisan je gledao tako, da i nije bilo prijatno s obzirom da ga po prvi put vidim u svom životu, a sekunde ove hipnotizirajuće situacije su ličile na večnost, toliko je situacija bila čudna da nisam ni primetila da i dalje stojim na komšijskim vratima. Dakle kad vam kući nestane začin vi pojurite u komšijsku pomoć TAKO POGREŠNO.
Bila sam u trenerci, to su takozvane stvari za po kući, kako mi to devojke zovemo, kosa koja je prekrivala leđa, nespretno je i u brzini vezana u improvizovanu punđu što na velika vrata oglašava da sam u ispitnom roku. Da je muka veća u ovom trenutku olovka je bila probodena kroz nju. Duks čiji su rukavi bili u ritama i raspadnuti koji mi je i inače omiljen postao je predmet mog trenutnog uznemirujućeg izgleda i mržnje prema njemu kao omiljenom.
U kratkim crtama ovo je bila moja pojava „Došla sam na minut“ kod komšinice, eto šta se dešava kada navike postanu srodne sa vama, i kada se opušteno vladate u zgradi u kojoj živite. Slično tako je i u vezama dakle NAVIKA da prestane da postoji. Ovo bi mogao biti najprodavaniji naslov u istoriji naslova da sam selebriti. Razmišljala sam kako bi to izgledalo, ali ti nisi selebriti draga i trenutno se nalaziš u jednoj blago neprijatnoj situaciji.
Zapravo našla sam se među petoricom drugara koji su bili drugari od moje komšinice i jednom devojkom. Komšinica se smeškala dok sam je ja gledala onim „Hvala ti“ pogledom sigurno misleći da mi ovaj momenat sada nije trebao, samo sam htela komšijsku pomoć i malo začina. A što se tiče neprijatnih situacija ovako je bilo neko vreme, ispitni rok koji je moja sadašnjost, dečko za kim sam patila se ponašao kao totalni seronja prema meni, otišao je za još jednom suknjom, klasična muška svinja, i veoma lako postao moja prošlost. Ja na prvu delujem baš kao i ovaj momak što je izgledao videći me, sažaljevajuće kako bi to najprostijim rečima opisala...Vidim to, gleda me kao da me sažaljeva, jasno je, očigledno je i previše sada. Koliko se osećam neprijatno prasnula bih u smeh. Dešavalo se da u krajnje neprijatnim situacijama počnem da se smejem ne znam da li je to vapaj za pomoć ili odbrambeni mehanizam. Došlo mi je da viknem, okej društvo, ja jesam komšinica iz kraja koja se sada pojavila u izdanju „Preteča Pepeljuge“ ali sam zaista lepa, mislim lepa u normalnim okolnostima, uz to sam i pametna, plus znam i da kuvam, ali koga briga draga. Tvoj monolog je bitan koliko i kakvo je vreme sada u Kini. Povlačim rukave unazad do laktova i već me neka trema sustiže, jasno i zašto dečko „zvani pitanje“ ne skida pogled sa mene. „Očajna sam druže, to znam i ja“ pomislila sam.
U poslednje vreme sam imala sjajne i inspirativne monologe, ovo mislim u domenu ironije, naravno. Dok čekam začin želim da nisam ni ušla.
Ovaj dečko, kad malo bolje pogledam ne samo što je lep, nego je i zanimljiv, spontan sa tim dobroćudnim osmehom, zanimljiv i vizuelno, zanimljiv u svakom pogledu. Imao je neku dobrotu a ujedno i patnju na licu, to je koliko sam videla onako u pogledu ispod obrva. Postidela sam se pa sam tako i gledala... Odlučno sam obukla sažaljenje na sebe. Uzela sam začin i nestala brzinom svetlosti.
Spremajući se za tuš i kupanje i skidajući ove stvari a la Pepeljuga, smejala sam se sama sebi, kako od jedne normalne situacije meni život i to ne po prvi put zna da napravi haos i dramu, pa čak i priču, koju možda neko apsolutno nikada ne doživi. Nekada nas navike uvuku u nevolju, mada priznajem ovo je bila slatka nevolja. Upala sam devojci u stan tek tako. Moram malo povesti računa o tome kako sam svoju zgradu pretvorila u neku vrstu porodičnog doma, za kojim sam svojevremeno patila.
Onda su mi se nizale pretpostavke, možda kad bi me taj dečko video u pravom svetlu i u pravom trenutku, možda....... Ah. Zvučim kao iskompleksirana želja. Ćuti!
Zvono na vratima je bilo brže buđenje i od alarma i od Sunca koje je volelo da proviruje kroz moje roletne, ali bilo je i kao najava za Smak Sveta, ili pak zvono za upravo kreće apokalipsa, neko je bio baš uporan i to niko drugi do moja komšinica od juče. Na prorezu ulaznih vrata vidim svoju komšinicu koja šalje poljupce, gestikulira ples sa zamišljenim partnerom i po prvi put i mene neko da zbuni. Pored mene emotivne lude i ona je poprimila momente ludila i ljubavne drame. Možda je imala kakav ljubavni čin sinoć u vidu vrućeg emotivnog zagrljaja ali koliko ja znam ona nema dečka, možda se zaljubila. Otvaram vrata i kao vetar mi je sasula u lice: „On je pitao za tebe!“ vrištala je glasno. U polubudnom stanju nije mi bilo najjasnije ko je “ON“, ali sam se setila jučerašnje situacije. O, dobro je mislila sam da je krenuo smak sveta napolju, baš imaš tešku ruku na zvoncetu. „Večeras imate dejt biće društvo kod mene“ rekla je, okrenula se i otišla.
Imaćemo dejt plus vas desetoro, zanimljivo, rekla sam i zatvorila vrata.
I tako je počela moja veza sa njim, spontano, iznenadno, nenadano sa naivnim poljupcem ispred bioskopskog platna...
Iako sam je krila i iako sam bila obučena kao da sam krotila divljač, moja ličnost je bila u prvom planu. Tada sam shvatila da iako treba vremena da se upozna naša ličnost, prava osoba može da je oseti a ona pogrešna ne može ni da je upozna ni da je prepozna a kamoli da je oseti ili da je zavoli. Ova situacija “van sebe“ mi je ulepšala život, bila sam u emotivno fizičkom rastrojstvu nije bio trenutak za nova poznanstva a kamoli za ljubav. Ali ljubav ne bira trenutak. I pravi trenutak se ne bira, već svaki takav trenutak bira nas.
Onaj pravi trenutak u smislu toga da ga vi odredite za nešto i da baš želite da baš on bude taj, nikada neće biti takav poseban i drugačiji. Pravi trenutak ne traži vaše odobrenje, niti vaše priznanje, on je spontan pa makar bio u ritama u staroj trenerci i kosi a la gejsa u doba ratova.
Biti svoj po cenu da si i običan je ono najlepše što možeš nekome da podariš. Čista duša je kao i biser koji ostaje posle olujnih noći i bure, jedinstven, poseban i neprocenljiv.
„Kad sam te srela, od tog trenutka sam znala da je postojao jedan svet a da sada nastaje novi svet koji nosi tvoje ime....ime čije lice se izgubilo u mojim očima, ime koje je neiscrpna čežnja i požuda, ime koje je postalo želja, želja do neba i probušeno...“
