Сарађујући са Русијом по питању природног гаса Турска се не обазире на ЕУ
У руско-турским односима се по питањима енергетике примећује проширење сарадње. Турска је изразила жељу да повећа куповине руског гаса који се дотура гасоводом „Плави ток“ који, заобилазећи треће земље, руски природни гас дотура кроз акваторију Црног мора… Пројектовани капацитет тог гасовода је 16 милијарди кубика годишње. Са стањем на дан 11. марта ове године укупна количина испорука „Плавим током“ (од фебруара 2003.године) износи 100 милијарди м3 гаса.
Турски министар енергетике и природних ресурса Танер Јилдиз изјавио је да је Анкара спремна да годишње преузима још 3 милијарде м3 гаса. Технолошки тај гасовод је опремљен и на већи проток гаса.
Спремност Турске да повећа куповину руског гаса објављена је у време када се „Газпром“ налазио у прилично непријатној ситуацији због односа са европским партнерима, међу којима има неких који су у последње време давали повод да се посумња у доследност њихових поступака. На пример, сви су били зачуђени изјавама руководиоца италијанске нафтне компаније Ени, Паола Скаронија. Руководилац компаније која је главни партнер „Газпрома“ у Италији и која поседује и 20% акција у „Јужном току“, за „Јужни ток“ је предвидео „мрачну будућност“ и изјавио да сматра да Италија „може да живи и без куповине руског гаса“.
После преговора од 21.априла, одржаних у Анкари, заменик председника управе „Газпрома“ Александар Медведев и руководилац турског Министарства за енергетику Танер Јилдиз су договорили повећање испорука гаса „Плавим током“. Осим жеље да се спусти цена руског гаса (сада је преко 425$ за 1000 м3) , турска страна је заинтересована и да се при допремању заобиђе украјинска територија, која је постала рискантна за транзит. Анкара није саопштила колико смањење цене би желела да постигне. Уосталом, може да се претпостави да јужни партнер „Газпрома“ сматра да би цена руског гаса за турске потрошаче могла да постане ближа, на пример, азербејџанској (335$). Другом линијом којом руски гас иде у Турску (то је Трансбалкански гасовод) турске компаније гас купују по 370$ за 1000 м3. То приватним компанијама, које су на турском тржишту партнери „Газпрома“, омогућује да раде без државних субвенција.
Истовремено се Турска упорно труди да натера Иран, који је по количини други испоручилац гаса турском тржишту, да и он преиспита цену гаса. Ту ствар може да дође и до арбитраже у Бечу. А формулу могућег сређивања иранско-турског спора без тужбе Анкара види овако: смањењем цене гаса који Иран продаје Турској могу се повећати количине гаса за испоруку том истом, турском тржишту. Сличу логику – повећање количине у замену за смањење цене – турска страна тежи да употреби и у својим односима са руским партнерима.
Једно време руководство Газпрома је наговештавало да нема намеру да у скорије време преиспитује питање цене гаса. Међутим, руска гасна корпорација би могла да се заинтересује за консултације које би се односиле на полагање нових кракова гасовода који би водили од „Јужног тока“, јер би се тако могла добити нова тржишта. Ту постоји широк простор за проналажење решења, прихватљивих за обе стране. Ако у „Плавом току“ руски Газпром и италијанска Ени учествују са истим бројем деоница (50 : 50), у пројекту „Јужни ток“ Газпром има својих 50% деоница, док преосталих 50% деле три европске фирме: италијанска Ени, немачка Винтершал и француска ЕДФ. Односно, у овом случају, како би на југу Старог света уговорила нова тржишта, руска корпорација има више могућности да пронађе заједнички језик за то бар са једним од три европска учесника пројекта. У овом тренутку Анкару узнемирава могућност за нестабилност испорука Трансбалканским гасоводом. Истовремено, Плави ток се процењује као пројект који је ослобођен геополитичких ризика. Прошле године Газпром је турском тржишту испоручио 26, 7 милијарди м3 гаса, од чега је 13,7 милијарди допремљено „Плавим током“. Укупна количина руског гаса који иде за Турску се дели на две приближно једнаке половине, што је до скора омогућавало да се говори о диверзификацији канала за испоруку, али је тако било само док нису почели догађаји у Украјини који су у Источној Европи и у Црноморско-Кавкаском региону донели много промена.
Зависност Турске од увоза енергената је и даље на критичном нивоу. У енергетском балансу земље руски гас ни следећих година неће имати алтернативу, мада Ердоганова влада доноси програмска документа којима се постепено смањује зависност Турске од увоза угљоводоника.
Постоји бар неколико разлога због којих турска страна тежи да ојача енергетску сарадњу са Русијом. Турска има све мање илузија у вези са могућношћу за ступање у Европску унију, али у очима Брисела њена улога у вези са последњим догађајима у Украјини расте. Међутим, то никако не значи да Анкара пристаје да Москва буде њен супарник у односу на Европску унију. Као један од покушаја Ердоганове владе да се пронађу нове тачке за зближавање са Русијом треба да се схвате и предлози Анкаре за проширење количина испорука руског гаса као и разматрање могућности за полагање нових кракова „Јужног тока“. Ту су и унутарполитички интереси Партије правде и развоја, која је у Турској на власти. Приближавају се председнички избори (они су предвиђени за август ове године) на којима кандидатура садашњег премијера све више као да нема алтернативу. Међутим, Ердоган неће моћи ни да спава на ловорикама славе од локалних избора 30. марта. Јер баш тај исти Истамбул у коме је сукоб између Ердоганове Партије правде и развоја и главне опозиционе снаге, Народно-републиканске партије, све напрегнутији, у обезбеђењу природним гасом у потпуности зависи од испорука Трансбалканским гасоводом. Осим тога, међу Газпромовим партнерима у уговорима за испоруку руског гаса постоје и приватне турске компаније у којима је много запослених, и одакле се у државни буџет од пореза улива велики новац. Пред председничке изборе, обзиром на ситуацију у земљи, Ердоган ће се свакако потрудити да искључи појаву социјалне напрегнутости још и у енергетском делу турске економије.
Преговори Турске и Русије о проширењу сарадње у енергетици неће бити лаки. На то указује, конкретно, и досадашње искуство „Газпрома“ и других руских енергетских корпорација у пословању са турским партнерима. Међутим, Турска нема други избор. Турска влада ће, ма која да буде, солидарност са Европском унијом у вези са политиком увођења санкција Русији (које је, како се сматра у Анкари, унапред осуђено на неуспех) да разматра као последњу, уколико уопште икада дође на дневни ред.
Аутор: Михаил Агаџањан
