Битка за Заглавак
Године 2013. навршава се 20 година од дана једног од незаборавних догађаја у историји Отаџбинских ратова србског народа од 1991. до 1999. године – боја за узвишицу Заглавак у источној Босни између јединица Војске Републике Српске (ВРС) и оружаних формација босанских муслимана. За руски покрет „Косовски фронт“ та историјска страница је посебно значајна зато што бој за Заглавак представља сјајан пример руско-србског борбеног братства. Упоредо са Србима у одредима ВРС борили су се и руски добровољци. Православно-словенско војинство претрпело је у том боју губитке, а међу погинулима и рањенима било је и оних који су по зову срца дошли из Русије да бране братски народ.
Учесницима „Косовског фронта“ драго је што могу да попричају данас са Александром Александровичем Кравченком – ветераном рата у Босни, једним од непосредних учесника окршаја за Заглавак.
Разговор води представник „Косовског фронта“ Дмитриј Бернацки.
Александре, руско-србска родољубива заједница обележиће 12. априла 20-годишњицу битке на узвишици Заглавак. Тај јубиларни датум тиче се свих који примају к срцу братски србски народ. Међутим, нису свима добро познати догађаји из 1992-1993. године. Ти си лично учествовао у њима. Испричај по чему је значајан бој на Заглавку?
По мом мишљењу, тај бој представља једну од јуначких страница савремене војне историје, најјаркију епизоду руског добровољачког покрета и достојан пример за младе нараштаје.
Као што је познато, 1991-1992. започео је распад Југославије. Под утицајем спољних снага тај распад је стекао крваве облике. Априла 1992. године започео је рат у Босни и Херцеговини. Званична Русија тада је по први пут стала на страну непријатеља србског народа, подржавши међународне санкције. Природно, већи део нашег народа није делио став Јељцинове владе. То доказује појава знатног броја руских добровољаца на србским фронтовима. Крајем 1992. године у Источној Босни је деловало неколико руских добровољачких одреда. Укупан број добровољаца достизао је око 120 људи. Ти одреди решавали су не само задатке моралне подршке нашој браћи него су имали и велики значај с оперативног становишта. Они су деловали на најтежим деловима фронта. Од децембра 1992. започеле су операције за ослобађање Горажда. Ради решавања тог задатка требало је заузети кључне, главне узвишице у кањону Дрине. Руски добровољци у саставу Вишеградске и Горажданске бригаде ВРС упућени су на узвишице Заглавак и Столац, како би се обезбедила одскочна даска за даље напредовање. Противник је мобилисао све могуће снаге да ликвидира присуство србско-руских снага у тој области. Највећи и најдраматичнији окршај за те узвишице представља бој 12. априла 1993. године.
У ком делу Босне се тачно налазе узвишице Заглавак и Столац?
То је крај уз Вишеград, на западној обали Дрине. Ако се с узвишице Заглавак гледа на Дрину, доле се може видети ушће Лима у њу. У стара времена, у четвртом веку, Дрина је била граница између Источне и Западне римске империје. Ми смо се у том тренутку налазили на „Западу“. Присетите се филма „Живот је чудо“ Емира Кустурице, који је сниман недалеко одатле.
У чему је била важност, оперативно-тактички значај узвишице у том крају?
Пут ка Горажду, које је србско становништво напустило септембра 1992. године, води дуж кањона Дрине. Тај пут је изванредно леп, али и врло сложен са војног становишта за пролазак. Узани појас пута иде самом обалом, са једне стране је река, а са друге – низ стеновитих планина. Можемо се присетити знаменитог боја 300 Спартанаца који су затворили узани Термопилски кланац, задржавајући огромну персијску војску. Такође није било нимало тешко незнатним снагама затворити и кањон Дрине. Како би започела напредовање на Горажде, србска команда донела је одлуку да претходно заузме главне узвишице које се „надносе“ над кањон, како би „истиснула“ противника. Узвишица Заглавак била је кључно место у том смислу.
Када су се србско-руске јединице утврдиле на Заглавку?
Наш одред из састава Горажданске бригаде дошао је и утврдио се на узвишицама Заглавак и Столац почетком марта 1993. године. Неколико недеља пре тога главнина снага наше бригаде пребачена је из Вишеграда у рејон Семечког поља, у релативну близину ратишта. Током тих неколико недеља извршено је опремање новодошлих козака-добровољаца из Русије, активно извиђање и утврђивање на претходној узвишици Ивица. Пре почетка главне операције заузимања узвишица неколико пута смо били на Заглавку, када смо вршили краће упаде на противничке положаје у том рејону.
А где су се налазили противнички положаји?
У близини узвишица налазило се велико муслиманско село Ђанковићи – километар и по западно од Заглавка и осамсто метара јужније од Столца. Противнички положаји налазили су се на ивицама села и у његовој околини.
Какав је био однос снага, какво наоружање?
Наше снаге на узвишицама износиле су око 100-150 људи, од чега две трећине на Заглавку, а остале на Столцу. Имали смо пешадијско оружје југословенске производње: аутоматске пушке и пушкомитраљезе Калашњикова, такође ручне бацаче граната, три или четири минобацача калибра 82 мм. У рејону Кочарима, око пет километара од нас, налазила се артиљеријска батерија – руски топови ЗИС из Вишеградске бригаде, која нам је пружала ватрену подршку. Са стране Семеча био је смештен ВБР (вишецевни бацач ракета) у чији задатак је улазило отварање ватре на муслиманске положаје код Ђанковића. О броју противника на том делу фронта не могу ништа одређено да кажем, али су нас босански муслимани у људству по правилу премашивали 2-3 пута. Могу сасвим одређено рећи да су имали надмоћ и у артиљерији: ствар је у томе што је противник крајем јануара 1993. године заузео положаје нама суседне бригаде у Рудом, и на њима запленио неколико хаубица од 150 мм с великом залихом граната, као и минобацаче и друго наоружање. Све то је и употребљено против бранилаца узвишица. То смо добрано осетили на себи током првог и другог напада на Заглавак. Сведочим да је током тих бојева непријатељ имао надмоћ у артиљеријској ватри, што се пре тога никада није дешавало.
Дакле, како су се одигравали догађаји почетком марта?
Уочи почетка српске офанзиве налазио сам се у Вишеграду заједно са бившим командиром 2. РДО (руског добровољачког одреда) Александром Мухаревом („Асом“). Одлучили смо да се придружимо општем одреду, и у 4 ујутру нас је покупило возило које је ишло у село Горња Лијеска. Тамо се већ налазила главнина козачких снага. Отприлике сат и по касније наш одред је возилима пребачен до Кочарима, одакле смо обично почињали свој успон на Заглавак. Даље је требало да пешачимо. Тога пута наређено нам је да не идемо путем већ обилазно кроз шуму. Тешко смо се кретали кроз дубоки мокри снег, носећи на себи опрему и муницију. Успут смо видели трагове медведа. Такође смо открили место са траговима боравка непријатеља – њих десетак сасвим недавно је ту предахнуло. Уз сам Заглавак мањи извиђачки одред у чији састав сам ушао и ја (пошто сам више пута учествовао у операцијама у том рејону) избио је на узвишицу како би утврдио да ли се тамо налази противник. Није га било, читав Заглавак био је затрпан дубоким снегом. Постепено је на узвишице пристизала главнина снага. Сат касније добили смо наредбу да утврдимо и образујемо логор. За нас је то било неочекивано, пошто се ту раније никад нисмо задржавали после обданице. Ускоро су пристигла возила са церадама, ћебадима; почели смо да рашчишћавамо снег, палимо ватру (ту је са дрвима било проблема). Прву ноћ провели смо око ватре под ведрим небом. А потом је започела уобичајена борбена „свакодневица“: дежурство, извиднице, упади, допремање намирница. Време се стално мењало, час ојужи, час опет мећава са снежним наносима. Ми – добровољци – сместили смо се на јужном крају узвишице. Десно од нас био је мали одред четника са митраљезом и бестрзајним топом. Западни и северозападни део Заглавка заузимале су редовне јединице ВРС – интервентне снаге Горажданске бригаде. На источној страни није било сталних положаја – сматрана је „позадинском“; ту су се налазила возила, страже и вршено је патролирање.
Како је противник реаговао на ваше појављивање?
У другој половини марта противник је покушао да нас збаци са узвишице; бој је започео поподне и трајао до сумрака. Напали су нас значајним снагама, артиљеријска ватра је била врло снажна. Али ништа посебно нису постигли. Код нас је рањен Олег Валецки који је на сопствену иницијативу покушао да изврши испад. Сећам се да је значајну епизоду тог боја представљало „демонстративно“ пребацивање митраљесца-козака са руских положаја на српске. Муслимани су се ту сасвим приближили – чули су се гласови (они су себе охрабривали некаквим чудноватим урлицима); у паузама између урлика довикивали су Србима да их има јако много и саветовали им да се предају. На то су Срби узвраћали да су са њима Руси и зато их не брине бројност противника. Како би се поднео „доказ“ о присуству Руса, пребачен је тај козак са митраљезом, који је упоредо са пуцањем псовао непријатеља на руском језику. Пред крај дана непријатељ се повукао. И опет је настављена иста она свакодневица.
И најзад је освануо 12. април. Шта се тог дана десило?
Пре свега треба рећи да су до тог дана наше снаге на Заглавку јако ослабљене. Укупан број бораца смањен је отприлике за трећину – људи су пребачени у Вишеградску бригаду. Две трећине козака послато је на одмор у Семеч. Био је очит општи психолошки и физички умор. Било је упозорења о могућности напада, али се то често понављало, тако да тога пута није било никакве повећане борбене готовости.
Како су се догађаји одвијали?
Рано ујутру 12. априла била је моја смена. На стражи је заједно са мном био Валера Гаврилин. Јутро је било изванредно, све је обећавало топао сунчан дан. Пред крај смене (око пола седам ујутру) одлучили смо да испалимо једну тромблонску мину на противничку страну, на југ од Заглавка, где је могао да се налази непријатељ. То је чињено ради „провокације“. Али тромблон није прелетео ни 30 метара, пао је и експлодирао (вероватно се барут овлажио). То нас је унеколико обесхрабрило и учинило нам се рђавим знаком. Нисмо више опаљивали, предали смо смену и отишли да се одмарамо.
Негде 30-40 минута касније зачули смо интензивну пуцњаву са стране узвишице Столац. Непријатељ је почео да пуца и на Заглавак, испрва ретко, али је паљба сваког минута јачала. До осам сати бој је већ био у самом јеку. Дотле је Столац већ пао – противник га је заузео. Касније смо сазнали да је тамо било много погинулих, међу њима и двојица руских добровољаца – Владимир Сафонов и Дмитриј Попов.
После тога су све противничке снаге бачене против нас. До 9 сати ујутру на Заглавак је већ отворена јака ватра. Гађали су нас минобацачи, укључујући 120 мм, исте оне хаубице из Рудог, и снажна ватра из аутоматског оружја. Горњи делови наших шатора били су избушени као решето. Противник је као и обично нападао на узвишицу са јужне, западне и северозападне стране. Претпоставља се да је једна група избила и на источну падину, тј. у суштини у нашу позадину, и отварала ватру на ту слабо заштићену страну. Паљба је сада била мање интензивна него током првог напада, али прецизнија. Захваљујући томе што је суседни Столац сада био у рукама непријатеља, муслимани су могли да коригују ватру отварану на Заглавак. Зато су мине и гранате падале сасвим близу наших положаја. Наша узвратна ватра била је мање интензивна и слабија – услед помањкања како муниције тако и бораца. Наши минобацачи су чак сасвим ћутали, пошто су се Срби прибојавали да ће непријатељ открити где се налазе и узвратити ватром из хаубица. Ми смо узвраћали само из пешадијског оружја.
Око 9 сати ујутру крупним гелером убијен је најмлађи бранилац Заглавка – добровољац из Москве Константин Богословски. У једном тренутку ме је Сергеј Пилипенко, који је вршио дужност командира нашег одреда, упутио код командира узвишице да известим о губитку и разјасним ситуацију. Командир – србски поручник – рекао ми је да је све под контролом, да се србски (северозападни) положаји чврсто држе, да ће помоћ стићи кроз два сата. Вративши се на наш положај, пришао сам Волођи Сидорову који се налазио поред погинулог Костје; хтео сам да саопштим добијене вести, нагнуо сам се према њему, и у том тренутку десило се следеће: у дрво изнад нас ударила је непријатељска мина и гелери су ме погодили у главу. Изгубио сам свест. Волођа је био јако контузован. Превили су ме и пренели у шатор, и до краја боја сам повремено долазио свести. Бој је потрајао још четири или пет сати. И поред уложених напора, противнику није успело да напредује и заузме било коју падину узвишице. А помоћ која је пристигла после подне отерала је муслимане на почетне положаје.
Шта се десило по завршетку боја?
До истуреног одреда који су чинили козаци са Семеча, приспели су камиони да одвезу рањенике и убијеног Костју. У повратку је на њих отварана ватра и погинула су двојица рањених Срба.
Узвишица је остала под србском контролом?
По резултатима борбе – јесте. Али је, нажалост, србска команда увече издала наредбу да се узвишица напусти иако је била јуначки одбрањена у изузетно тешком боју. Надаље је општа србска офанзива у мају-јуну сасвим очистила тај рејон од непријатеља. У ослобођеним Ђанковићима су заробљени муслимански војници који су показали места где су сахрањени Сафонов и Попов, погинули на Столцу.
Мене су пребацили до болнице у Ужицу, затим – у Београд, где сам оперисан. Најважнија последица рањавања био је делимичан губитак вида, који ми се ни дан-данас није сасвим повратио.
Каква је била даља судбина територије за коју сте се борили? Заглавак, Столац, западна обала Дрине – шта се тамо сада налази?
Сада је то територија Републике Српске, њен унутрашњи део. Муслиманске оружане формације више се никада тамо нису вратиле.
Захваљујем се, Александре, на разговору и одговорима. У своје име ћу рећи да су данас изузетно важни примери попут битке за Заглавак. Сада када сви доживљавамо горчину услед тога што су Албанци заузели Косово и Метохију, прија сећање на јуначке епизоде када је непријатељу на србској земљи пружан отпор и он се повлачио пред православним војинством. Поносим се тиме што су у окршају за Заглавак учествовали моји сународници. Желим ти добро здравље, честитам ти Празник!
На десету годишњицу бојева на узвишицама Заглавак и Столац Отаџбински савез добровољаца Републике Српске (ветеранска организација руских добровољаца) прогласио је 12. април Даном сећања на руске добровољце који дадоше своје животе за слободу братских народа.
