КЊИГА " ЗЛАТОВЕЗ МУЊА " СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ ДОБИТНИК СПЕЦИЈАЛНОГ ПРИЗНАЊА АКАДЕМИЈЕ "ИВО АНДРИЋ" - БЕОГРАД СПЕЦИЈАЛНО ПРИЗНАЊЕ АКАДЕМИЈЕ

07-04-2014 09:24:36 | | Славица Јовановић / mojenovosti.com |



КЊИГА " ЗЛАТОВЕЗ МУЊА" СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ ДОБИТНИК СПЕЦИЈАЛНОГ ПРИЗНАЊА
АКАДЕМИЈЕ "ИВО АНДРИЋ"- БЕОГРАД ЗА 2014. ГОДИНУ
СПЕЦИЈАЛНО ПРИЗНАЊЕ АКАДЕМИЈЕ " ИВО АНДРИЋ " ПО ТРЕЋИ ПУТ У РУКАМА
СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ

У Удружењу књижевника Србије 27. 03. 2014. године додељена су
специјална признања Академије "Иво Андрић " - Београд. По трећи пут
заслужено специјално признање Академије "Иво Андрић" - Београд
завршило је у рукама новинарке ињижевнице Славице Јовановић
из Мачванског Прњавора за најновију књигу " Златовез муња"
родољубиве и духовне садржине Радови објављени у књизи
награђивани су на књижевним конкурсима. Ово је њена седма објављена књига.

У жирији су били: Предраг Богдановић Ци књижевник,
проф. др. књижевности Даринка Вучинић и Радомир Смиљанић
књижевник председник Академије " Иво Андрић" .

Ово је треће специјално признање Академије "Иво Андрић" - Београд
које је добила Славица Јовановић . 2007. године, добила је специјално
признање Академије "Иво Андрић" за књигу" Небом лете церски саморасти "
и 2008. године за књигу " Косовски , црни косови" Уместо образложења
приликом уручења признања Академије " Иво Андрић" Славици Јовановић,
Радомир Смиљанић књижевник и председник Академије , прочитао је
рецензије из књиге као и посвету. Књига " Златовез муња" посвећена је
Генералу полиције др. Братиславу Дикићу, чији лик налази на насловној
страни књиге, због његове неустрашивости у борби за откривање истине о
убијаним Србима на Косову , уз напомену да је и сам Генерал Дикић
супростављајући се шиптарским терористима на Косову био тешко рањен ...


Из књиге " Златовез муња" Славице Јовановић


Из рецензије

НАЈНОВИЈА ЗБИРКА ПЕСАМА "ЗЛАТОВЕЗ МУЊА " СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ

"ЗА ТОТАЛНУ СТВАРНОСТ, ТОТАЛНА КЊИЖЕВНОСТ "

Оно што сам написао у предговору за необичну, снажну , искрену и
посебно инспираторску књигу песама Славице Јовановић са насловом " И
уби дрво човека" 2002 . године , може свакако квалификовати и ову
инзванредну књигу Славице Јовановић која је већ у врху наших
колегиница песникиња , која не посустаје у својим корацима , ка откровењу и
ка оживотворењу постојећег. Ова књига потврђује мој списатељски
вјерујући став који гласи: за тоталну стварност, тотална књижевност
.И ово је песничка књига , која иде снажним корацима; граби га
расветљавању тоталне стварности, а обележена је масовним страдањем
слабих и невиних и залагањем за њихово право . Славица Јовановић је
песникиња угрожених страдалника , а самим тиме и свога народа.Тако је
и своје родољубље, које је србско правдољубље , означила као исконски
завет , који се мора неговати и песмом опевати .Подарила нам је
јединствену јадиковку, али и химну свих понижених , увређених и
рањених насртајима силника и моћника. Ова књига је инспирација и наук
и завређује да се нађе у многим рукама захвалних читалаца. Номинована
је и за високо признање Академије "Иво Андрић" .Као потврду свега што
сам написао желим да цитирам песму Славице Јовановић "У земљи где се
рађају посмрчад

У земљи ратова, деца се рађају после очеве смрти, зову их посмрчад,
рађају се на царски рез. Небо им пресеца пупчане врпце,
у руке их прихвата бабица и дарује сиротиштима...
Очи им најтужније, радиоактивне, сијају у мраку , они су првенци и првород,
предодређени су да носе гас-маске, да се заштите од тровача,
њима је хелијум и кисеоник једини спас,
док босоноги корачају , минираним пољима рата."..

Радомир Смиљанић књижевник

26.12.2013. године Београд



ЗЛАТОВЕЗ СУШТИНСКИХ ВРЕДНОСТИ


Збирка песама Славице Јовановић "Златовез муња" спада у оне збирке у
којима аутор проналази своју истину, снагу и оно људско одбијање зла
у коме се тражи смисао живота. Она иде управо тим путем и у њему се
поврх тога огледа једна танана национална интуитивна моћ запажања о
томе колико вреди и колико је трајан њен народ. Управо на примеру
Косова и Метохије она налази неисцрпну снагу српске традиције у којој
се саткан сав живот и трајање србског рода. Веома инспиративна је и
песма посвећена блаженопочившем патријарху Павлу у коме проналази
духовни смисао људског живота и трајно је опредељена духовним
вредностима свога рода. Ова збирка без сваке сумње је инспиративно
штиво у коме је аутор препознао суштину људског живота и као таквог
дубоко га носи у себи. Она не пристаје ни на какве издаје, подвале...
Такође, одриче се времена у коме се губи човек јер покушава да створи
неко друго доба без духовних и моралних вредности своје отаџбнине.
Због тога од срца препоручујем штампање ове збирке песама у нади да
ће се песникиња држати свих оних одредница које смо претходно
назначили.

Момир Лазић књижевник


ИЗ КЊИГЕ " ЗЛАТОВЕЗ МУЊА" СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ.

Посвета

Ову књигу посвећујем брату, патриоти, неустрашивом генералу
полиције др. Братиславу Дикићу, који се једини усудио да уклони
споменик шитптарским терористима у Прешеву, а подигне споменик
изгинулим полицајцима и припадницима Жандармерије, који су мучени,
киднаповани и зверски убијани од стране шиптарских терориста у рејону
села Лучане, Општина Бујановац

Ауторка Славица Јовановић


КОСОВО У ОКУ ЖАНДАРМЕРИЈА У СРЦУ

Брату Братиславу Дикићу

Жандармерија, чувар мога сна, корача стазом божура,
она је једна једина, ко двозрнац из кога изникне житни клас.
Жандармерија , достојанствена, поштена, часна, одважна,
да предухитри сваког злотвора, бржа од муње, бржа од зла.
Огњишта да нам сачува, неустрашива, чистих образа,
лучевина јој Хиландар, одроду од рода се не клања
и не чека ничији климоглав.
Чувар вековног огњишта, непоткупљива, корену одана,
ако затреба и босим ногама преко трња и преко камена.
Жандармерија се у оку огледа, чувадар кућних прагова,
дарује нам миран сан, снажнија од крвопија.
Птицу у лету да ухвати, нико попреко да те не погледа,
њима и сунце салутира, у оку Косово и Грачаница.
Жандармерија чувар мога сна, чувадар , шума, планина,
дарује ти слободу, да будеш, миран, спокојан.
Воли је сваки патриота из семена љубав набубрила,
из ње ће изнићи рукосад и зазвониће звона Дечанска.
Несаломива, муња огњена, да крвопију шчепа за врат,
погледом када засева, душману колено поклекне тад.
Они су ту, ти не осећаш , дишу са тобом, знају ти дах,
у близини су да осоколе те, да прогледаш и да ојачаш..
Жандармерија има корак лак, са осмехом у оку кад те погледа,
минска поља да су около, ти опет би био спокојан.
Жандармерија, пожртвована, корбач и шибу не призна,
крвник и изрод да ти не приђе, крвљу да сачува кућни праг.
Чувар Светиња, ружа многоцветница, кад увене један,
цвета други пупољак
и трнопоље да прегази , да ти донесе сунчев зрак.
Да сачува светилишта, изникла из камења,
ко љута трава видарица, мелем су за наш миран сан.
Да сваку тајну сачува, преко кршева, преко планина,
сачува Косово жилиште, чувају Светог Саве на Врачару Храм.
И ако некад залуташ, пронаћи ће до тебе траг,
увек је ту близу нас, кад корача муња засева тад.
И ако немаш брата свог, побратим биће ти довека,
до највишег врха планинанског , стиже у неколико корака.
Шарку у недрима Шар - планине, да ухвати за тили час
одан до гроба, пожртвован
у чамцу без весла, рукама ће да завесла.
Овде свако се познаје, сви за једног, један за све ,
и побратим и посестрима, ко заклетва изговорена.
Жандармерија, наша икона, за отаџбину спремна живот да ,
да се на вековном Косову, још дуго љуља србска колевка.
И ова песма је песмодар, најлепших птица гласодар,
Србији нико никада неће бити владар , ни господар,
Жандармерија , неуништива, непобедива , неустрашива ,
кремен и камен , огњиља, босиљак , крст, Раваница .
А у њиховим редовима и њихов стари командант
увек одважан , увек упоран и брат Дикић Братислав!


НА ОВОМ МЕСТУ ЋЕ СЕ УВЕК ЗАСТАТИ

( Пред спомеником изгинулим полицајцима у Прешеву,
припадницима Жандармерије, који је подигнут залагањем
Генерала полиције др. Братислава Дикића )

На овом месту ће се увек застати,
урлик до неба, чује се сад,
изнад ће летети, соколи, косови,
супростављајући се маглуштинама.

Овде су шиптарски терористи,
покушали да заведу терор и страх,
мучили и зверски убили,
двадесет полицајаца.

Њихова бесмртност ће надвисити,
надолазеће векове,
а овај спомен на непомен,
оснажиће сећање на њих сад.

Њих су мучили и зверски убили,
очи им вадили орловским канџама,
тај змијарник што се довлачи,
иза Проклетијских ланаца.

Овде не салутирају само богаљи,
док јављају се јасновиђења,
рушили су нам светилишта,
непоражена истина је остала.

Остају овде да стражаре,
рано откинути пупољци
и мртви, бесмртни непогажени,
чувари Србије ко кондори.

Залуд се труде тамничари,
залуд носе маске, лик им се зна,
Жандармерија још је снажнија,
овде на светом месту застала,

Да се поклони сенима умрлих,
што лете небеским пространствима ,
што засијаће и биће путоказ
звездарница Православља, вековна.

Слава им !


КОСОВО ЈЕ ЛАЗАРЕВО ЗАВЕШТАЊЕ

Косово је наше завештање, ми сејали, зар да туђин жање,
чује се ветрова даворијање, кумрије и кукувије оплакивање.
Завет Лазара и и земље вечне, у праскозорје и подмесечје,
Царске Двери завичају зову, врата иконостаса на Косову.

Отварају се тестаменти, ореоли над главама светих,
еј, Косово, од јасике грано, трепетљиком будиш, Видовданом.
Није човек него изванљудник, ко земљу своју прода, туђу љуби,
с колена на колено пренећу, гавранови огњиште прелећу.

Еј, Косово птицо ластавице, надлећу ти небо кукавице,
док отварам та прелепа врата, Царских Двери, свете Грачанице.
Узмем стручак траве Видовчице, ноћ уочи Светог Видовдана,
тад сањају несуђенице, изгинуле веренике давног Косовдана.

Али увек има изданака, чак и тамо где је чемерика,
над огњиштем још висе вериге, ко јасика трептим, трепетљика.
Живот као воденичко коло завичају, црњушо, Косово,
на бабине донећу ти сунце, Царске Двери, тамјанике пуче.

Ко босиљак, гороцвет и божур, чуваркућа, смиље, Lазаркиња,
ниче песма о крвавом боју, ко лековит грм из манастирских рушевина.
Очију ми, кунем се на верност, не случајно баш у Светог Вида,
у завештану Лазареву жељу, у завичај, што душу покида.

Еј, Косово наше завештање, отвори нам своје Царске Dвери,
нек долети јато соколова, ту где су векови се срели.
Ја не рушим кукувије гнездо, ако певам о сунчаном колу,
пшеница ми порасла до неба, за Видовдан бићу на Косову.

Да растргне те чопор би курјака , о Косову певала ми мајка,
Косово је наше завештање и рађање а и умирање,
ко гуслара гусле јаворове и његове очи што не виде,
на Косову манастире пале, нек злотвору очи обневиде.


КОСОВО НА БАРИКАДИ


Брату, генералу полиције др. Братиславу Дикићу

Израсте ми биљка Лазаркиња, чуваркућа, божур, рукосади,
мој драги, гороцвет из стења, заноћио ту на барикади.
И пристижу међаши сторуки, да корење поваде из земље,
а не знају лозинку славуја, крилате ми песме омеђене.

Са враниним пером да ли пишем, није срце бодљикава жица ,
да се чује крила лепетање, митарење птица ругалица.
Косово је наше житно поље, нек туђину буде пустопоље.
Косово је наше завештање, ми садили, зар да тудин жање.

Брдо од стења је на путу и док ми сенка на земљу пада,
голоруки крај ватре поноћне,заночимо код последњих барикада.
Еј, Косово моје безвремено , чудотворна набујала реко,
Ивањско цвеће мог огњишта, расков траво, живота колевко.

Чак и да си иловача само, самородно моје уточиште,
анђео над анђелима ти си, песмопоја дивних izvoriste.
Хоће да ми забране да ходам, светиње и манастире пале,
стопала би радо ми одсекли и да су нам повијене главе.

Косово је ружа многоцветна , један цвет увене а други процвета,
као врбе поткреsане гране, бујају тек кас су поткреsaне,
еј, Косово гусле јаворове, с колена на колено пренете,
ридају ти затегнуте жице, авет хоће да љуља колевке

Ми знамо одакле смо дошли и остављали путем крајпуташе ,
на Косову кости су предака, еј, Косово огњиште си наше ,
Еј, гусларко песмо свих гуслара, у крило ћу положити гусле,
гудалом ћу прећи преко струне, Косово ће опет да Васкрсне!i

У ЗЕМЉИ ГДЕ СЕ РАЂАЈУ ПОСМРЧАД

У земљи ратова, деца се рађају после очеве смрти, зову их посмрчад,
рађају се на царски рез. Небо им пресеца пупчане врпце
у руке их прихвата бабица и дарује сиротиштима...
Очи им најтужније, радиоактивне, сијају у мраку, они су првенци и првород,
предодређени су да носе гас - маске, да се заштите од тровача,
њима је хелијум и кисеоник једини спас,
док босоноги корачају, минираним пољима рата...

Они не