На Светој Гори важи неписано правило – ко једном оде, врати се опет.
Ви који сте са друге стране екрана, сада затворите очи и замислите свет тотално другачији од овог. Нема гужве у превозу, нема хаоса у друштву, неизвесности сутрашњице, нема бриге о разним тривијалним стварима. Срце вам је пуно а мир испуњава вашу душу. Нема питања, одговор осећате у себи. Нема проблема, муке, тескобе свакодневнице, све тече у савршеном реду.
Потрудите се да у себи перцепирате нешто или још боље Неког ка чему ваша душа истински тежи, као да желите да повратите неку давну изгубљену везу са исконским самим собом.Све вас ово вероватно подсећа на техникe јоге и медитације са флајера, али напротив, да бисте остварили овакво стање не морате се служити тим, не морате користити аутогени тренинг, не морате „проширивати свест“ дрогом, не морате маштати… Довољно је само крочити ногом на песковито тле.
Пети септембар 2013. године је био први дан кад сам се покидао са себе каблове апарата за одржавање живота од лаптопа, телевизора, мобилних телефона и кренуо пут Грчке.Света Гора је монашка република и представља суверени контунум Византије. Атоска гора је један од четири удела Богородичиних на земљи, њен врт. Богородица је бродом кренула до Кипра али буре су је одвеле до овог полусотрва Грчке. Ту је одлучила да та земља буде под њеном заштитом и покровом, те је ставила на снагу правило аватона – тј. не крочити.
Женска нога, како човечија тако и животињска, не сме крочити на ово тле. Многи феминистички покрети, као и службеници Европске уније, бунили су се против тога, тобож због кршења права жена. Али Света Гора већ вековима постоји и опстаје зарад једне жене. И сваки удисај, сваки потез, свака мисао монаха је уперена ка Пресветој Богомајци. На тај начин на најбољи начин поштује величину и достојанство жене.
На Светој Гори се не носе кратке панталоне, не купа се иако је море свуда около, не претерује се у алкохолу, проводу, нема много речи а сви се добро разумеју, нема јурњаве за новцем, славом, каријером, бизнисом, позицијом у друштву… Нема светске таштине понашања, облачења и опхођења. Свети владика Николај Лелићки је генијално и поетски сажео суштину рекавши да је Света Гора
"Царство без круне, држава без војске, земља без жене, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења!"
Свако јутро се устаје пре четири, јер тад почиње јутарња молитва. Већина манастира има слично устројство, постоји време одржавања служби Богу, време за јело, за одмор и читање књиге и време за рад. Све функционише у савршеном ритму, а ритам је нешто веома битно а што смо итекако изгубили у овом хаосу свакодневнице. Литурија је централни догађај дана, а након вишечасовног бдења никако не можете изаћи исти. Напуне се батерије, „рефрешује“ се свест и подиже воља.
Молитва на полуострву тече непрестано. Светогорци се моле за цео свет, без „дискриминације“, и сваким даном прилажу своје сузе на жртвени олтар. То су сузе због пропасти човекове душе, ратова, болести, муке и страдања – то су сузе за свет. Непрестаним низањем зрнаца молитвене бројанице до неба, успоставља се веза са нашим највећим извором Љубави, Мира и Радости – Исусом Христом.
Навео бих још један моменат који је продрмао темеље мога бића. Док смо боравили у прелепом руском манастиру Пантелејмон, гостопримац нас одведе у трпезарију да се окрепимо јелом. У огромној трпезарији, која је украшена уметничким делима попут многих двораца Европе, наравно сакралног сликарства, налазио се један млади монах чије је послушање било везано за трпезарију и кухињу. Он је у свом молитвеном тиховању, скрушено и неприметно чистио столове и скупљао мрве. На памет ми паде како су светогорски монаси доста неприступачни, јер заиста ретко са ким разговарају, имају своја правила молчанија(ћутања) и своју мисију. Упитасмо га друг и ја да мало почистимо сто. Он ћутке климну главом као знак одобрења. Кад смо завршили са намештањем стола, пружисмо му руку да се поздравимо са њим и да кренемо даље. А млади руски монах са смерношћу и дубоком поштовањем, нам се поклони и пољуби руку. Нас двојица смо остали у шоку неко време…
Не само због ретког геста захвалности и дубоке смирености у одрицања од своје гордости и надмености, него и због тога што ми је то дирнуло неку зарђалу жицу душе. У овом суровом свету доминације, где велика риба једе малу, свету сурове конкуренције, ипак постоји људи негде тамо далеко, људи који не живе по правилима овог света…
Свету Гору треба посећивати како због туристичког, историјског, националног али пре свега животног и духовног значаја, јер нико није остао равнодушан ко је крочио на ово свето место. Уверио сам се да важи неписано правило – ко једном оде, врати се опет.
