Налазите се на страници > Почетна
> Магазин > Култура > Одсечена шака Јована Дамаскина ,,загрлила’’ Богородицу
Одсечена шака Јована Дамаскина ,,загрлила’’ Богородицу
,, Нијесам дошла овдје да ви мене чувате, него ја вас ’’ – народно предање
У борбама против икономрзаца, године 726. грчки духовник,теолог источног хришћанства, надахнути песник и ватрени говорник Јован Дамаскин замерио се као поштовалац икона Лаву III ( 717 – 741 ) ромејском (византијском) цару, заштитнику иконоборачке јереси. По царском наређењу калифа града Дамаска, код којег је Јован био на високом положају, наредио је да се песнику – филозофу одсече десна рука иза шаке и да се изложи јавно за углед и опомену свима, на ономе месту у граду где се народ највише окупљао.
Кад је то било учињено, пријатељи Дамаскинови, који су такође били у најближој околини калифовој, украли су с трга шаку и вратили је проповеднику.Он се те ноћи затворио у своју собу, наместивши шаку према шаци, склопивши руке пред иконом Пресвете Богородице и тако у молитви заспао.Пробудивши се, духовниково изненађење беше огромно. Божјом промисли шака бившег калифовог министра је у сну прирасла и само је танка црвена пруга показивала место на коме је рука била одсечена.Из благодарности, теолог источног хришћанства дао је да се у сребру изради рељеф његове деснице, прислонивши је на Богородичину икону и поневши је са собом у Палестину, у лавру Светог Саве Освећеног код Јерусалима, основаног у VI веку. Ту се духовно најзначајнијипротивник иконоборства замонашио, смирио и провео остатак овоземаљског живота, а реликвија је након његове смрти остала у манастиру.
У смирају лавре налазила се и икона чудотворне Богородице Млекопитатељице ( Богородица пита – доји Христа Младенца ) коју је светац ( Сава Освећени ) оставио у аманет, заједно са својом патерицом ( штапом ), оном странцу који после њега буде од царске лозе, а под његовим именом дошао из Европе да походи Палестину.
Када је 1229. године архипастир србски први пут походио Света места у Палестини наиђе он у лавру Светог Саве Освећеног и уђе у цркву да се помоли. Кад приђе на поклоњење гробу Саве Јерусалимског тад причвршћени игумански штап паде пред ,, непознатог ’’ посетиоца из Србије. Изненађен овим, чувар Свете лавре разгласи знамење, а кад се из Савиних одговора, љубопитљивим и зачуђеним монасима, разабере да је владарског порекла, да носи име Сава и да долази из Европе, игуман и братство одлуче да поклонику дају обе иконе и светитељеву патерицу, испуњавајући тако жељу оснивача манастира, који је столећима раније прорекао посету србског архиепископа. Вративши се из Свете земље у своје духовно прибежиште на Атосу, србски архипастир приложи икону Богородице Млекопитатељице својој испосници у Кареји, а икону Тројеручицу својој задужбини, Хиландару.
Али, благотворна икона није дуго остала у свом новом дому. Када је 1206. године Сава отишао у Србију, у мисију мирења завађене браће Стефана и Вукана, поред моштију свог оца Симеона Мироточивог понео је и хиландарску икону Тројеручицу. Од тог времена релквија је имала почасно место на двору србског краља и Савиног брата Стефана Првовенчаног, завештавши да се за време рата носи пред војском и преноси с колена на колено, докле год буде српске државе.
Легенда каже, да је једне ноћи 1389. године игуман манастира Хиландара кроз прозор своје келије угледао јаку светлост која се појавила недалеко од манастира. Пред старешином и неколико црноризаца ( калуђера ) указао се необичан призор : потпуно сам и сав прашњав стајао је магарац, а на леђима му је била икона Тројеручица. Престрављени монаси по овом знамењу познали су да је србска војска ,, изгубила ’’ битку с Турцима на Косову пољу, да је србска држава ,, пропала ’’, а царски двор уништен, те да се икона сели натраг. Појањем псалма, одеждама, крстовима и кадионицама, свечаном јутарњом литургијом реликвија је однешена у Саборну хиландарски храм и постављена на горње место у олтару.
Године 1905., на молбу високих официра руске војске, која се налазила у рату с царским Јапаном, начињена је копија иконе Богородице Тројеручице. Била је послата на бојно поље као помоћ православно – братској војсци која је почела да односи победе. Када је између два царства склопљен мир, копија је враћена на Атос.
До 1912. године Тројеручица је стајала на игуманском столу у конацима хиландарске богомоље. Те године србска је војска ослободила Косово што је братству манастира давало искрену наду да ће се Тројеручица вратити у ослобођену отаџбину. Међутим, прошла је и 1918. година, а ззаштитница хиландарска мирно је стајала на свом месту. Онда, године 1929. игуман хиландарски с братијом реши да пошаље некога од сабраће у Србију, на Косово, не би ли сазнали зашто се Тројеручица не враћа, иако је земља ослобођена и србска држава васпостављена. Након годину дана лутања монах се вратио међу братство с вестима да је на Косову видео споменик емиру Мурату – турбе на Газиместану, али да споменик на месту где је убијен кнез Лазар и где је сахрањен код Самодреже цркве србски јунак Милош Обилић, нигде није могао наћи. По оваквом извештају братство хиландарско је закључило да није чудо што Тројеручица не напушта своје место у Хиландарској трпези.
У мноштву предања и чудотворстава, икони Тројеручици се приписује да је угасила велики пожар на Атосу 1990. године који се опасно почео приближавати Хиландару. Немоћни пред ватреном стихијом, монаси су изнели икону и кренули према ватри. Убрзо је дунуо супротан ветар, небо се затемнало и отворило, изгледало је као да плаче. Пожар је угашен, а манастир спашен, захваљујући својој чудотворки коју монаси и даље поштују као своју игуманију.
Икона ,,загрљена’’ шаком Јована Дамаскина је 1993. године боравила, петнаестак дана, у цркви Светог Димитрија у Солуну, где ју је видело и целивало више од милион верника. Том приликом десило се још једно у низу Њених чуда – слеп од рођења је у тридесет трећој години прогледао. Симболика је јасна : ово су Господове ( Христосове ) овоземаљске године.
