СВЕТА РУСИЈА, УКРАЈИНА - ПОЧАЈЕВСКА ЛАВРА
СВЯТАЯ РУСЬ!!! СВЕТА РУСИЈА!!! Овом кратком реченицом се обједињује све. У ове две речи стаје сва вера, нада и љубав православних широм света, а чини ми се, посебно нас Срба. Неописива је повезаност Србије са Светом Русијом. Тек тамо, заиста са сигурношћу осетите да смо један народ, једна вера, једна душа. Причу о Светој Русији започели смо колевком руске вере и нације - Украјином.
Да би разумели шта је Украјина за Русију довољно је рећи да је Кијевска Русија прва Русија, да је ту Свети кнез Владимир пре 1025. година крстио Русију и проширио православље на остатак земље, довољно је рећи Украјина је за Русију КОСОВО!
Ни слутила нисам колику милост ћемо од Бога добити овим путовањем. Кренула сам уморна и сама, без неке посебне припреме, али са огромном жељом да упијем све утиске, слике, мирисе, приче, отворим срце и душу и препустим се Господу и Пресветој Богородици да ме воде и уче.
Након непрегледних поља сунцокрета и села која су била врло слична нашима са приземним омалтерисаним кућама и типичним белим шарама приближили смо се месту које ће за мене бити први сусрет са Светом Русијом.
Негде између неба и земље, са висине нас је посматрала Свето Успенска Почајевска лавра. Смештена у лепом, малом месту Почајево на брду или пре, на кречњачкој стени, јединој у широј околини, са које се пружа поглед у даљину на све четири стране света. Тако Почајевска лавра бди и чува широки појас Украјине. Данас имам утисак да њен поглед допире и до нас. Почајевска лавра је једна од седам светиња које је под своју директну заштиту преузела Пресвета Мајка Божја.
Манастир је настао 1240. године, а оснивају га Кијевско печерски монаси склањајући се од монголско – татарског угњетавања. Сама Богородица се тада указала монасима у виду неопаљене купине са круном на глави и жезлом у руци, својом пресветом десном ногом је стала на камен, на коме је, за вечност, остао отисак Њеног стопала и из којег је потекао извор чудотворне лековите воде.
Велики, за наше појмове незамисливи комплекс храмова, манастирских радњи, конака, открио се пред нашим очима. Мноштво ходочасника је призор учинио још више збуњујућим. Наравно, одмах смо кренули да целивамо стопу Пресвете Богородице. Осећај... не могу описати... И док смо се поклањали честицама моштију светаца и чудотворним иконама у храму за који су многи од нас рекли да лепши нису видели, одједном је мноштво монаха, владика и игуман манастира започело Акатист Светом кнезу Владимиру. И сада чујем звуке са тог богослужења. Радујсја ... По Промислу Божјем дочекала нас је милост да у славу 1025. година крштења Русије мошти Светог кнеза Владимира Кијевског тог дана буду баш у Почајеву. Нисмо ни слутили да је Милост Божја и још већа и да ће нас благослов Светог кнеза Владимира и његове мошти „пратити“ дуж целог нашег пута и долазити или одлазити истим редом у манастире које смо ми посећивали од Украјине, преко Русије до Белорусије. Последњи дан нашег пута је и завршен Васељенском литургијом у Минску у част Крштења Русије. Слава Господу!
Још увек под утиском догађаја прешли смо у други храм на вечерњу службу. Овај храм је старији и из свечане атмосфере улазимо у вековне молитве, окупљамо се, полако упознајемо и почињемо са плетењем тананих нити Христове љубави. Осећала сам истовремено понос и сигурност кад би нас 90 ходочасника из Србије ушли у храм на службу. Чак и после вечерње службе остајемо у дворишту и слушамо молитвено појање других ходочасника. Осећали смо мир и лепоту Божјег присуства.
Следећи дан смо пожурили да целивамо стопу Пресвете Богородице пре Божанствене литургије. Божанствена литургија у Почајеву је специфична по томе што се на крају литургије са врха иконостаса док траје Акатист, спушта на целивање Чудотворна икона Богородице Почајевске – друге велике светиње Лавре. Њој у великој гужви притичу реке верујућих молећи помоћ и заштиту.
Нигде на једном месту нисам видела толико људи везаних руку, ногу, прелепљених уста, унезверених погледа, тешко душевно или телесно оболелих људи. Питала сам се да ли код нас има мање душевно оболелих, опседнутих или такви код нас ређе траже помоћ у цркви. Туга и саосећање су ме обузимали при погледу на младу девојку коју везану отац „мученик“ приводи Светој Чаши на причешће, једном, други пут... Сваки пут је одбијала, извртала се, покушавала да се ослободи, као да ће у себе примити саму ватру. Поглед јој је стрељао околину, мржња се могла осетити. Могли смо само молити Господа да помогне њеној напаћеној души.
Још ми је у сећању и момак који се врло непријатно прибијао уз мене покушавајући да уђе у простор код олтара да целива Чудотворну икону Богородице Почајевске. Мајка га је подстицала да приђе још ближе, молећи се да не паднем у искушење да га нагрдим у таквој светињи покушала сам неколико пута да се одмакнем колико је то било могуће у оноликој гужви, али безуспешно. Како се ја одмакнем, он приђе ближе. У једном тренутку сам већ била спремна да одреагујем, одмакла се мало више и окренула, кад ми је поглед пао на њега остала сам у шоку. Руке и ноге младића су биле везане марамама, а мајка му је рукама померала ноге како би корачао и пришао Чудотворној икони. Помислила сам – иди брате, теби је потребније и пропустила их да прођу. Спаси Господе! Спаси Мајко Божја!
Призивала је Мајка Божја Почајевска невољнике и ходочаснике и сваки поклон и целов доносили су нову наду, таласе блаженства и спас. Многа су се чуда десила током више од 400 година боравка Чудотворне иконе Богородице Почајевске у Лаври.
Литургија нам је дала снаге да се суочимо са следећим искушењем. Пре поласка на пут нас је Отац Коста упозорио да ћемо као у цртаном филму имати живу борбу „сами са собом“ тј. бити искушавани да видимо колика нам је вера. Прво такво искушење је одлазак у Храм Светог Јова, игумана и чудотворца почајевског и улазак у пећину у којој се преподобни Јов подвизавао цео свој монашки живот.
Предање каже да у пећину могу ући само они који су исповедили и окајали све своје велике грехове. Они који имају „нешто на души“ се заглаве у уском пролазу пешчере и могу изаћи тек након исповести и молитве свештеника. Кажу у прошлој групи се нека наша жена заглавила, чак раније и неки монаси.
И почиње борба – ко сам ја да уопште покушам, види још колика сам, кад су се монаси заглављивали откуд је мени место ту, онда страх, улазиш у непознато, а опет силно желим, молим се Богу за снагу, многи уђу и изађу без проблема, лица су им тако светла и радосна кад изађу, ту сам а да не покушам, а здравље, па и ако се заглавим боље да знам да имам нешто да исповедим додатно и да се покајем и за то... И тако милион питања и одговора у истом тренутку. Снагу тражим у молитви и у фрескама које као живе гледају са зидова храма и просто стварају утисак да сте део приказа, да се све дешава ту пред вама. Прилазим моштима Светог Јова и Светог Амфилохија и молим и њих за помоћ и крећем...
Пећину је чинио један врло узак ходник кроз који можете проћи само лежећи са испруженим рукама, улазите прво главом у простор у стени, у који једва може стати 6-7 људи. Бог нам је послао неког човека да нас дочекује да овако невешти не разбијемо главу при уласку и не паднемо. Господе помилуј, ми је одзвањало у глави и гле чуда, успела сам да уђем, помолим се у пешчери и изађем нова, као поново рођена. Пешчера ме је и подсетила на облик материце – узак дугачак пролаз и удубљење у облику три листа детелине. Хвала Теби Господе!
За то време браћа и сестре који су били бржи у обиласку су се полако окупљала у дворишту чекајући полазак у Скит Свете Ане на прво погружавање. Тако окупљени, а увек, и србски гласни привукли су пажњу Игумана почајевске лавре Архимандрита Владимира. Веома радостан што види Србе поздравио их је иконом блаженопочившег Патријарха Павла, отпевао је „Тамо далеко“ и благословио нас пред даљи пут.
Из садашњих догођаја у Украјни, веома ме је потресао снимак на којем тај весео и благородан човек на коленима захваљује окупљеном народу и Пресветој Богородици што су успели да одбране манастир од преузимања. Народ је и овог пута, као и ко зна колико пута у историји својим телима и коленопреклоним молитвама чувао светињу!
Помолимо се и ми браћо и сестре! Праштајте!
