УСКОРО У БЕОГРАДУ ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ " ЗЛАТОВЕЗ МУЊА" СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ

21-03-2014 01:07:19 | | Славица Јовановић / mojenovosti.com |

УСКОРО У БЕОГРАДУ ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ " ЗЛАТОВЕЗ МУЊА" СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ

Ускоро ће у Београду бити одржана промоција најновије књиге новинарке и књижевнице Славице Јовановић " Златовез Муња" . У питању је збирка поезије родољубиве и духовне садржине . Предговор су написали књижевници Радомир Смиљанић и Момир Лазић . Песме из књиге "Златовез муња" награђиване су на књижевним конкурсима . И док смо се ми борили пером и мастилом за своју отаџбину , наши бранитељи , наши хероји борили су се за наша света огњишта својим животима , својом крвљу. Многи су убијени, многи рањени. Међу онима који су били теже рањени супростављајући се албанским терористима , налази се и име патриоте Генерала полиције др. Братислава Дикића , коме је ауторка због храбрости, неустрашивости и пожртвованости и посветила књигу "Златовез муња" .

Посвета

Ову књигу посвећујем брату, патриоти, неустрашивом генералу
полиције др. Братиславу Дикићу, који се једини усудио да уклони
споменик шитптарским терористима у Прешеву, а подигне споменик
изгинулим полицајцима и припадницима Жандармерије, који су мучени,
киднаповани и зверски убијани од стране шиптарских терориста у рејону
села Лучане, Општина Бујановац

Ауторка Славица Јовановић


КОСОВО У ОКУ ЖАНДАРМЕРИЈА У СРЦУ

Брату Братиславу Дикићу

Жандармерија, чувар мога сна, корача стазом божура,
она је једна једина, ко двозрнац из кога изникне житни клас.
Жандармерија , достојанствена, поштена, часна, одважна,
да предухитри сваког злотвора, бржа од муње, бржа од зла.
Огњишта да нам сачува, неустрашива, чистих образа,
лучевина јој Хиландар, одроду од рода се не клања
и не чека ничији климоглав.
Чувар вековног огњишта, непоткупљива, корену одана,
ако затреба и босим ногама преко трња и преко камена.
Жандармерија се у оку огледа, чувадар кућних прагова,
дарује нам миран сан, снажнија од крвопија.
Птицу у лету да ухвати, нико попреко да те не погледа,
њима и сунце салутира, у оку Косово и Грачаница.
Жандармерија чувар мога сна, чувадар , шума, планина,
дарује ти слободу, да будеш, миран, спокојан.
Воли је сваки патриота из семена љубав набубрила,
из ње ће изнићи рукосад и зазвониће звона Дечанска.
Несаломива, муња огњена, да крвопију шчепа за врат,
погледом када засева, душману колено поклекне тад.
Они су ту, ти не осећаш , дишу са тобом, знају ти дах,
у близини су да осоколе те, да прогледаш и да ојачаш..
Жандармерија има корак лак, са осмехом у оку кад те погледа,
минска поља да су около, ти опет би био спокојан.
Жандармерија, пожртвована, корбач и шибу не призна,
крвник и изрод да ти не приђе, крвљу да сачува кућни праг.
Чувар Светиња, ружа многоцветница, кад увене један,
цвета други пупољак
и трнопоље да прегази , да ти донесе сунчев зрак.
Да сачува светилишта, изникла из камења,
ко љута трава видарица, мелем су за наш миран сан.
Да сваку тајну сачува, преко кршева, преко планина,
сачува Косово жилиште, чувају Светог Саве на Врачару Храм.
И ако некад залуташ, пронаћи ће до тебе траг,
увек је ту близу нас, кад корача муња засева тад.
И ако немаш брата свог, побратим биће ти довека,
до највишег врха планинанског , стиже у неколико корака.
Шарку у недрима Шар - планине, да ухвати за тили час
одан до гроба, пожртвован
у чамцу без весла, рукама ће да завесла.
Овде свако се познаје, сви за једног, један за све ,
и побратим и посестрима, ко заклетва изговорена.
Жандармерија, наша икона, за отаџбину спремна живот да ,
да се на вековном Косову, још дуго љуља србска колевка.
И ова песма је песмодар, најлепших птица гласодар,
Србији нико никада неће бити владар , ни господар,
Жандармерија , неуништива, непобедива , неустрашива ,
кремен и камен , огњиља, босиљак , крст, Раваница .
А у њиховим редовима и њихов стари командант
увек одважан , увек упоран и брат Дикић Братислав!


НА ОВОМ МЕСТУ ЋЕ СЕ УВЕК ЗАСТАТИ

( Пред спомеником изгинулим полицајцима у Прешеву,
припадницима Жандармерије, који је подигнут залагањем
Генерала полиције др. Братислава Дикића )

На овом месту ће се увек застати,
урлик до неба, чује се сад,
изнад ће летети, соколи, косови,
супростављајући се маглуштинама.

Овде су шиптарски терористи,
покушали да заведу терор и страх,
мучили и зверски убили,
двадесет полицајаца.

Њихова бесмртност ће надвисити,
надолазеће векове,
а овај спомен на непомен,
оснажиће сећање на њих сад.

Њих су мучили и зверски убили,
очи им вадили орловским канџама,
тај змијарник што се довлачи,
иза Проклетијских ланаца.

Овде не салутирају само богаљи,
док јављају се јасновиђења,
рушили су нам светилишта,
непоражена истина је остала.

Остају овде да стражаре,
рано откинути пупољци
и мртви, бесмртни непогажени,
чувари Србије ко кондори.

Залуд се труде тамничари,
залуд носе маске, лик им се зна,
Жандармерија још је снажнија,
овде на светом месту застала,

Да се поклони сенима умрлих,
што лете небеским пространствима ,
што засијаће и биће путоказ
звездарница Православља, вековна.

Слава им !

КОСОВО ЈЕ ЛАЗАРЕВО ЗАВЕШТАЊЕ

Косово је наше завештање, ми сејали, зар да туђин жање,
чује се ветрова даворијање, кумрије и кукувије оплакивање.
Завет Лазара и и земље вечне, у праскозорје и подмесечје,
Царске Двери завичају зову, врата иконостаса на Косову.

Отварају се тестаменти, ореоли над главама светих,
еј, Косово, од јасике грано, трепетљиком будиш, Видовданом.
Није човек него изванљудник, ко земљу своју прода, туђу љуби,
с колена на колено пренећу, гавранови огњиште прелећу.

Еј, Косово птицо ластавице, надлећу ти небо кукавице,
док отварам та прелепа врата, Царских Двери, свете Грачанице.
Узмем стручак траве Видовчице, ноћ уочи Светог Видовдана,
тад сањају несуђенице, изгинуле веренике давног Косовдана.

Али увек има изданака, чак и тамо где је чемерика,
над огњиштем још висе вериге, ко јасика трептим, трепетљика.
Живот као воденичко коло завичају, црњушо, Косово,
на бабине донећу ти сунце, Царске Двери, тамјанике пуче.

Ко босиљак, гороцвет и божур, чуваркућа, смиље, Lазаркиња,
ниче песма о крвавом боју, ко лековит грм из манастирских рушевина.
Очију ми, кунем се на верност, не случајно баш у Светог Вида,
у завештану Лазареву жељу, у завичај, што душу покида.

Еј, Косово наше завештање, отвори нам своје Царске Dвери,
нек долети јато соколова, ту где су векови се срели.
Ја не рушим кукувије гнездо, ако певам о сунчаном колу,
пшеница ми порасла до неба, за Видовдан бићу на Косову.

Да растргне те чопор би курјака , о Косову певала ми мајка,
Косово је наше завештање и рађање а и умирање,
ко гуслара гусле јаворове и његове очи што не виде,
на Косову манастире пале, нек злотвору очи обневиде.


У ЗЕМЉИ ГДЕ СЕ РАЂАЈУ ПОСМРЧАД

У земљи ратова, деца се рађају после очеве смрти, зову их посмрчад,
рађају се на царски рез. Небо им пресеца пупчане врпце
у руке их прихвата бабица и дарује сиротиштима...
Очи им најтужније, радиоактивне, сијају у мраку, они су првенци и првород,
предодређени су да носе гас - маске, да се заштите од тровача,
њима је хелијум и кисеоник једини спас,
док босоноги корачају, минираним пољима рата...

Они не знају где су им гробови очева , детињство им уљези отели...
Од њихових живота више вреди проклета нафта.
Живот после смрти, њихов је једини Дародар, осуђени да дишу на цевчице,
чак и материцу која их је на свет изнела поједе рак...
Молитва за мир, њима је загрљај Неба место где се бескућник скрива од кише.
Моћне дрвосече исекоше шуме, чије су крошње платна неба,
ко кичице сликарске.
Ту нема кисеоника , ту се бори за дах.

У земљи ратова деца се рађају после очеве смрти , рађају се сирочад.
Њихове мајке наричу, гледајући облаке,
што се крећу у правцу кретања сказаљки сата.
Кад би се сви ратови света претворили у један јаук,
пробили би звучне зидове далеких сазвежђа ...
Небо је звучник.
Кад се роди истоданче, живота и смрти на тромеђи ратова,
да светлуца кроз живот као опомена,
да га региструју сви радари света.
Житна му поља затрована отровима рата...
Не памти оца бранитеља, копача ровова.
У току је трансфујија, пресипање крви,
из жиле живог човека у жилу мртвог. Неуспела реанимација...
Овде се рађају мртви, небо им талисман.
Злотвор им узорао њиве касетним бомбама.

О земљо моја, непроклијало семе, неће ти родити земља изуједана.
Мени је данас затруднела песма и рађа стиховима, мајки лелекача .
У мојим сиротиштима живе деца рођена после очеве смрти.
ожигосана пре рођења.
Питање је дана кад ће их појести рат,
док корачају кроз живот светлуцајући.
У њиховим очима не сија сунце....
Дајте им ваздуха....
Песме ми нецензурисане....
Овде се рађа посмрче са спрженим оцима хемикалијама рата,
из светских лабораторија смрти...
Јуче Србија, данас Сирија,
хоће ли икад прогледати човечанство,
хоће ли прогледати Јустиција !?

Ваздуха хоћу...
Рађају се двоглави и богаљи, радијација им лична карта...
Даруј им Боже , живот љубави, Дародар,
усвоји заморчад нечовека,
даруј им ведро небо и сунца зар,
да из земље не ниче затровано семе ,
хемијског оружја...
Од тог хлеба испадају зуби и опада коса,
последњи је час да се отрезни човечанство.
СТОП - ратовима ....

Из књиге " ЗЛАТОВЕЗ МУЊА"
Све информације у вези промоције могу се добити на тел. 062- 863 -6808