eNovosti.info

�

Кад православни Србин гледа ситуацију на Украјини, са болом у души (зар је могуће да је банда украјинских нациста насрнула и на Кијево – Печерску Лавру?) и са стрепњом (хоће ли Украјина потпуно отпасти од свог малоруског идентитета, и претворити се у НАТО полигон за рат против Русије?), он не може а да не извуче паралеле које постоје између онога што се дешавало са Србима на Балкану и онога што се дешава са народима Велике, Мале и Беле Русије. Јер, она мржња која је, у току „Мајдана“,вадила очи украјинским специјалцима, и она мржња која интерес Украјине види само на Западу (иако је очито да га тамо нема и не може бити), а не у заједници с „Москаљима“, одавно је настала. Ми, Срби, препознајемо је.

Јер, многи данашњи Хрвати потомци су православних Срба које је Ватикан покатоличио од 16. до 19. века и касније ( а процес католичења наставља се и даље ). Ти покатоличени Срби (данашњи Хрвати) столећима су носили мржњу према својој „несједињеној“, „шизматичкој“ бившој браћи,као кључну особину новостеченог идентитета. Један од „отаца“савремене Хрватске, Анте Старчевић, примитивни шовиниста из 19. века, који је Србе звао „накотом за сјекиру“, по мајци је био србског порекла. Најстрашнији усташки злочинци из Другог светског рата често су били из Западне Херцеговине, Лике и Далмације – опет потомци ватиканизованих Срба(1).

�

А ко су највећи украјински шовинисти и русофоби? Унијати, потомци негда православних Малоруса, који су 1596. године и касније пристали на Брест – Литовску унију, и напустили веру својих отаца. Њима су се придружили и расколнички аутокефалисти, нимало далеки од унијатског духа, мрзитељи Московске патријаршије, Мајке Цркве читаве руске цивилизације. Сличне аутокефалисте, који ратују против Србске Цркве, имамо међу црногорским „Монтенегринима“, чија је одликовна особина мржња према �идентитету немањићке Црне Горе, као и покушај да се историја народа Светог Петра Цетињског и Његоша претумачи у другом, латинофилном кључу (Јеврем Брковић, један од оснивача новоизмишљене монтенегринско – дукљанске нације,својевремено је, за хрватски „Глас концила“, тврдио да су Црногорци имали своју аутокефалну цркву с елементима католичанства, али их је „геноцидни Сава Немањић поправославио“).

�

�

�

�

Као што већ рекосмо, 1596, група православних епископа са територија данашње Белорусије и Украјине, желећи да сачува привилегије и �политички утицај у Краљевини Пољској, примила је унију са Римом – задржали су византијски обред, али су признали врховну власт римског папе и почели да га помињу на литургији. Велики део малоруског и белоруског народа није се дао преварити - људи су тајно ишли на службе православног свештенства, тајно се крштавали, венчавали, сахрањивали. Јозафат Кунцевич је, као унијатски владика, уз помоћ државне силе, кренуо је да се обрачунава са онима који не признају папску власт. Откривао је тајна литургијска сабрања православних и растурао их, наређивао хапшења оних који не пристају да се поунијате, бацао непослушне на суд, денунцирао угледне православце као непријатеље пољске државе.

�

У “протомајданској“ мржњи ископавао је лешеве сахрањених по православном обреду и – спаљивао их. Литвански канцелар Лав Сапјега, опуномоћеник пољског краља, морао је, 12. маја 1622. године, да овог безумника писмено опомене да не сме људе да „приводи унији тако насилним средствима“. Навео му је низ теолошких разлога, али није прећутао ни политичке – рекао је да је православно становништво било мирно и радно пре но што је Кунцевич дошао да им намеће папизам, а да сада стално постоје буне и немири изазвани верским разлозима. Упозорио га је на насилно затварање православних храмова. Па ипак, Кунцевич се није уразумио –1623, са својим насилницима,упао је на православни богослужбени скуп и почео да руши све пред собом. Разјарени народ га је убио… И папа Урбан Осми је овог зликовца назвао блаженим, а папа Пије Девети светим. Папа Пије Једанаести који је 1937. године,претио Србима да ће зажалити што нису прихватили конкордат, поводом тристагодишњице Кунцевичеве смрти написао је енциклику, тврдећи да је Кунцевич „залог мира и жиг јединства“ и позивајући православне на унију с Римом. Отац Јустин Поповић том приликом је записао да такав папин гест „јасно показује колика провалија постоји између Римокатолицизма и Православља, између римокатоличког и православног поимања цркве, светости и јединства“(2).

�

�

�

Рецимо, 24. маја 1943. године лично Степинац у писму ватиканском моћнику, кардиналу Маљонеу,брани власт НДХ, тврдећи да су злочини почињени у току „националне револуције“ дело неодговорних појединаца. Влада Хрватске је, по Степинцу, учинила много добра: бори се против абортуса, за који су у бившој Југославији били криви „јеврејски и православни лекари“, као и против порнографије (и за њу су били одговорни „Јевреји и православци“). НДХ војује против масонерије, комунизма, бласфемије, васпитава војску у хришћанском духу, има веронауку у школама, издржава семеништа, добро плаћа свештенство, подстиче харитативну делатност римокатоличке цркве, помаже обнову храмова. Степинац каже да је суровост Хрвата била изазвана претходном владавином Срба, који су за двадесет година Југославије хрватска права газили ногама. Због свега тога је јасно зашто је Степинац добио највеће одликовање усташке државе 1944. године – једно од образложења је било да је „као надбикуп раскринкавао непријатеље у земљи и иноземству“. Степинац је ово одликовање носио јавно до 3. фебруара 1945. године.

�

�

Ако све ово знамо (а знамо!), морамо се увек враћати свести о томе шта је корен наших садашњих невоља и недаћа – то је чињеница да су Руси и Срби припадници Новог Израиља, православног народа Божјег, који се, столећима, налазе на удару вође папске јереси и његових следбеника. Чињеница је и то да је Ватикан покатоличио толике Србе у Херцеговини, дедовини Светог Саве, где је била најстарија србска држава на Балкану, и где су се први Срби крштавали. Чињеница је да је Ватикан поунијатио толике Малорусе, претворивши их у своја слепа оруђа ( данас оруђа осовине Вашингтон – Брисел ). На жалост, бар у Србији, и у врху СПЦ, о томе се сада ћути (3). Патријарх србски г. Иринеј одлази на латинску мису поводом дана државности Србије(4), док надбискуп београдски слави стогодишњицу конкордата Краљевине Србије с Ватиканом који никад није ступио на снагу, јер су Беч и Берлин, с папиним благословом, ударили на србску државу да је сломе и униште (5).

�

�