Ако себи жели добро - Србија мора бар одложити продају земље странцима
Једно од основних економских правила је да је најскупље оно чега нема, а земља је једино што нико не може створити, ма колико снажну економију имао. Тим пре се поставља питање зашто је тадашња еврофанатична влада, 2008. године, олако, без и једне видљиве противуслуге у нашу корист, пристала да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), по коме ће странци од 1. септембра 2017. моћи да постану власници пољопривредног земљишта у Србији.
Они који су гласали за ту одлуку, славећи је, пуцали су у обе ноге Србији и србској привреди.
Многе друге земље, иако су у међувремену постале пуноправне чланице Европске уније, још увек не дозвољавају продају земљишта странцима, а за разлику од њих, питање је да ли ће Србија и за пет, 10 или 20 година постати чланица ЕУ.
Или је, због свега што се дешава унутар ЕУ - избегличка криза, најављени референдум у Великој Британији, још увек неизвесна судбина еврозоне - боље поставити питање да ли ће ЕУ и постојати док наша Влада испреговара свих 35 поглавља, од којих је отворила само два?
Ако је до сада кривица за ову економски сумануту одлуку могла да се пребацује на бившу власт (којој је потписивање ССП-а било део кампање за опште изборе 2008.), будућа Влада која ће бити формирана после априлских избора има историјску обавезу да поправи оно што се још поправити може и да затражи бар одлагање примене најгорег дела ССП-а, који би могао да има катастрофалне последице по српске сељаке, пољопривреду, али и земљу у целини.
Срећа у несрећи је што наша Влада сада може да упре прстом у суседну Хрватску и да од Брисела тражи одлагање продаје земље странцима, као што су то недавно урадиле комшије из Загреба.
Министар пољопривреде Давор Ромић потврдио је да ће продужити забрану продаје пољопривредног земљишта странцима и ту одлуку већ је послао званичницима из Брисела, уз образложење да се „за тако нешто у Хрватској још нису створили услови“.
Ето, у Хрватској се нису стекли услови за продају земље странцима, а у Србији изгледа јесу. Kако то? Ко је од 1. јула 2013. у ЕУ, Хрватска или Србија? Зар хрватски сељаци немају неупоредиво већу подршку из буџета од србских паора, а упркос томе још нису у стању да се носе са конкуренцијом? И није ли просечна плата у Хрватској дупло већа, око 750 евра, док је у Србији за 11 месеци прошле године просек био 363 евра?
Коначно, зар сељаци с друге стране Дунава не добијају неупоредиво већу подршку из европског буџета од наших, јер овде држава годинама не успева да комплетира Управу за аграрна плаћања, због чега не може ни да повлачи новац из претприступних европских фондова за пољопривреду и рурални развој?
Али, није само Хрватска пример како се упорном и аргументованом борбом са бриселском бирократијом, ипак, могу заштитити национални интереси. Хрватска је на време изборила право да забрану продаје земље странцима може да продужава седам година од уласка у ЕУ, а сада хоће ту забрану да продужи.
У Чешкој и Литванији рампа за странце била је спуштена 10, а у Пољској 12 година. Деценију после пријема у ЕУ, у Литванији је одржан, али није успео референдум да се та забрана продужи, док је Мађарска, после истека забране од седам плус три године, променом Устава трајно онемогућила продају обрадивог земљишта странцима.
У Данској су смислили елегантније решење и ко год жели да купи њиву мора бар две године тамо и да живи.
Само је Србија, иако се још не може ни наслутити да ли ће и када бити примљена у ЕУ, и да ли ће се пре тога од власти у Београду можда децидирано тражити да званично призна нелегалну, самопроглашену „државу Косово“, пристала да без икаквог одлагања омогући (рас)продају земље странцима?
Осим економских, продаја земље странцима у Србији може да изазове и многе друге, па и демографске и безбедносне проблеме. Уосталом, ако то буде дозвољено, нико неће моћи да спречи да српске оранице на југу купују Албанци, на северу Мађари, на истоку Румуни и Бугари, а у Срему Хрвати? Јесмо ли заборавили стару народну пословицу - чије овце, тога и ливада? И шта тек да очекујемо ако и ливаду продамо?
Хоће ли ишта остати за следеће генерације?
Једностраном применом ССП-а и укидањем царина на производе из ЕУ некритички заговорници евроинтеграција осакатили су домаћу индустрију и србски буџет ускратили за око две милијарде евра.
Ако сада уништимо и пољопривреду, од које живи два милиона људи, нећемо имати на чему да базирамо свој будући привредни раст, грађани ће постати надничари на њивама страних земљопоседника, а Србија ће бити прва земља која је у 21. веку „патентирала“ економски модел из 18. века, а транзицију завршила преласком из социјализма у - феудализам.
Свако ко не жели да буде саучесник у пропасти Србије мора дићи глас против продаје земље странцима. После ће бити касно. А можда се и зато некима жури?
Ненад ПОПОВИЋ, ауторски текст председника Српске народне партије за „Политику“
