Историја уставних спотицања и демократије

17-02-2016 07:45:30 | | / vostok.rs |

Од Сретењског устава који је написао Димитрије Давидовић 1835. године, у нашој уставној историји до данас било је 13 највиших правних аката


Мотри, кумашине, да се у нечему не спотакнемо. Ти бар добро знаш с ким имамо посла.” Ова реченица коју је књаз Милош Обреновић изговорио писцу Сретењског устава Димитрију Давидовићу актуелна је у свакој етапи наше 180 година дуге уставне историје. За то време у Србији, како самосталној, тако и оној у заједничким државама, сменило се 13 највиших правних аката, а политичка „спотицања” и трзавице обележили су њихово усвајање и примену.

Није то мимоишло ни вероватно најважнији устав из 1888, усвојен за владе краља Милана Обреновића, чије су одредбе попут „временске капсуле” остале уграђене чак и у темеље данас актуелног највишег правног акта.

Да је 1888. година била кључна, сматра и др Зоран Мирковић, редовни професор Правног факултета у Београду. Он подсећа да је тај устав Србији донео парламентаризам, политичку одговорност министара пред скупштином, организоване политичке странке, већу слободу штампе… Ипак, на снази је остао само шест година. Срушио га је краљ Александар Обреновић, у страху да се Србија не претвори у државу којом би владали само Пашићеви радикали.

На значај устава из 1888. указује и проф. др Владан Петров, Мирковићев колега с Правног факултета, који истиче да се србска уставна историја може поделити на три периода. Први је, подсећа, отпочео 1808, уставним актом донетим у устаничкој Србији, а окончао се 1918, стварањем Краљевине СХС. Други период, од 1918. до 1990. године, одликује утапање српске у југословенску уставност.

Почетак трећег периода, како наводи Петров, везује се за Устав Републике Србије од 1990, којим је Србија повратила одређене елементе државности. Тај кровни правни акт замењен је Уставом из 2006, којим се Србија, после 88 година, конституисала као самостална држава.

– Три су „камена међаша” наше уставности. Први је Сретењски устав из 1835, који је, по речима теоретичара државе и права Милована Миловановића, био „мртворођен”, јер никад није примењиван. Други је Устав Краљевине Србије од 1888. којим је, по речима Слободана Јовановића, почело доба „парламентарности”. Трећи је Устав Србије из 1990, који је донет кад се заједничка држава распадала. Он је означио враћање традиционалним вредностима либерално-демократске уставности – политичком плурализму, подели власти, владавини права – наводи Петров.

1835–1888: „Конштитуција”, турско мешање и коначан пораз Порте

Зоран Мирковић указује да је, осим просвећеног Димитрија Давидовића, за настанак Сретењског устава била значајна и Кнез Милетина буна, као и чињеница да је постојала струја која се противила Милошевом самодржављу.

– Због свих тих прилика, о „конштитуцији”, како је у то време називан устав, већ се дуго размишљало, па је, као ученом правнику и познаваоцу европских прилика, Давидовићу олакшан посао. Могао је да тај документ сачини за релативно кратко време, а опет тако да задовољи и кнеза Милоша и опозицију. Истовремено, изашао је у сусрет народним тежњама оличеним у чувеној глави 11, названој „Општенародна права Србина”, где се прокламују сва та права појединца и личне слободе – истиче Мирковић.

Значајно је и што је Сретењском уставу наглашен принцип поделе власти на законодавну, извршну и судску. Био је „опасно” либералан и налик на француски, па је укинут после само 55 дана, на инсистирање не само Високе порте, већ и Аустрије и Русије.

– Постоји мишљење да је и кнез Милош једва чекао да се отараси Сретењског устава, али могуће је да би он нашао начин да се обрачуна с опозицијом и да је на снази био тај правни акт – уверава Мирковић.

Још једна мана Сретењског устава била је недореченост у вези с разграничењем овлашћења кнеза и Савета – коме чланови тог тела одговарају и да ли кнез може да их смењује. Дошло је до новог сукоба Милоша Обреновића и опозиције, а прилику је искористила Порта, наметнувши 1838. четврти хатишериф, познатији као „турски устав”.

По слову тог документа, чланови Савета нису могли да буду осуђени и смењени док се кривица не докаже пред Високом портом, односно турском владом. То је и последњи пут да је Истанбул имао правну полугу да се озбиљно меша у државне послове Србије.

Његове одредбе поништио је кнез Михаило сетом закона усвојеним на Преображенској скупштини 1861, који формално нису били устав, али су имали снагу највишег правног акта. После смрти овог владара донет је Намеснички устав 1869, који је предвидео нове слободе, од којих неке ипак нису суштински примењене, попут оних које су се односиле на штампу.


1888–1903: Радикали моћнији од краља

Потпуна независност државе стечена на Берлинском конгресу 1878. и буран политички живот оличен понајвише у делању конзервативне и либералне политичке групације, отворили су терен за даљу демократизацију и европеизацију земље. Почетком осамдесетих појавиле су се и прве модерне политичке странке, пре свега Народна радикална и Србска напредна странка, а потом и либерали. То је било семе из којег је 1888. за време владавине краља Милана Обреновића никао најутицајнији србски устав.

– Као што је Сретењски устав био либералан и модеран за своје време, слично је било са уставом из 1888, који је био на трагу најсавременијих европских демократија. Питање је колико је србско друштво тада још било спремно да примени овакву врсту парламентаризма. Уз то, енглески устав, чији је модел преузиман, подразумевао је да постоји и Горњи дом, који је могао да ограничи нечију убедљиву већину у Скупштини – указује професор Зоран Мирковић.

Радикали су имали подршку око 80 одсто политички опредељених житеља Србије, па је краљ, како би смањио њихову предност, увео извесна ограничења права гласа, тако да они с најмањим приходима нису могли да изађу на биралишта. Међутим, ни то није много помогло да се умањи утицај Народне радикалне странке, која је могла да скоро сама попуни парламент и преузме сва министарства и судска одељења. Тако се принцип поделе власти свео на једнопартијски систем.

– Реминисценције тога трају до данашњих дана, кад се апарат власти схвата као партијски плен. Упркос томе, не би требало заборавити да је тај устав први пут донео правило да је влада одговорна и монарху и парламенту. Утврђивана је политичка, а не само евентуална кривична одговорност министара. Скупштини је поверено и усвајање годишњих буџета. Без подршке скупштине за прорачун државне касе, влада би падала – каже Мирковић.

Устав из 1888. стекао је надимак „радикалски”, а већ 1894. оборио га је краљ Александар Обреновић. Елите се нису буниле због такве одлуке владара, јер им није одговарало ни да једна свемоћна партија, уз то још и народска, замени монарха. Враћен је на снагу Намеснички устав из 1869. године, a 1901. донет је Априлски устав.

– Тад је први пут уведен Горњи дом, или Сенат, управо да би се ограничила радикалска већина у скупштини, која тада још није била подељена на старо језгро и „самосталце”. Тај устав је протежирала и Русија, којој је одговарало да се краљ Александар ограничи и отргне од аустријског утицаја. По слободама, Априлски устав био је на средини између оног из 1869. и оног из 1888 – наводи Зоран Мирковић.

И овај устав био је кратког даха – заједно с Горњим домом, отишао је у историју већ после Мајског преврата 1903. и смене династије. Тада је проглашен највиши правни акт који је фактички био повратак на устав из 1888.

1921–1941: Устав једног „племена” непримењив на „Троплемени народ”

Краљ Александар Први Карађорђевић (Фотодокументација „Политике”)


Устав из 1903. остао је формално на снази све до 1921, а суштински и дуго после тога. Његови принципи уграђени су у Видовдански устав, изгласан 28. јуна 1921. у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

– Одмах је настао проблем, јер су његове одредбе прилагођене хомогеној и унитарној држави, а сада је требало да буду примењене у земљи која је имала страначке и националне разноликости и шест правних подручја. Тешко је био примењив на такозвани троплемени народ, тако да су конфликти брзо избили на површину – објашњава Зоран Мирковић.

Српске странке, попут радикала, па и демократа, тежиле су унитарној држави, док су представници Хрвата, а донекле и Словенаца, били за конфедерални или федерални концепт.

– Парламент је губио снагу у националним трвењима. Није постојао широки консензус ни о основним питањима. Врхунац су били хици Пунише Рачића на хрватске посланике у Скупштини 1928. После тога, краљ Александар Карађорђевић увео је диктатуру 6. јануара 1929. Била је на снази до септембра 1931, када је октроисао устав. Темељ тог „народу подареног документа” био је Закон о називу и подели Краљевине Југославије из 1929. Тада су успостављене бановине, што је остало актуелно готово до окупације, с једном битном изменом 1939, кад је успостављена Бановина Хрватска – наводи Мирковић.

1947–2006: „Анемични” социјализам и повратак идентитету

Период после Другог светског рата, како оцењује Владан Петров, до 1990. карактеришу „анемични устави”, који су били углавном копије савезних устава и нису служили да јачају, него да „утопе” државност Србије у Југославију.

– У том смислу, Устав Србије од 1990. имао је улогу да заштити Србију и њену државност од даљег копњења кроз јачање статуса покрајина и да је врати на пут проверених уставних вредности. По томе ће Устав од 1990. остати упамћен више него по Слободану Милошевићу, за кога је неоправдано везиван и због кога је жестоко нападан. У сваком случају, устави и уставност Србије од Сретењског устава до данас дају добар ослонац за дефинисање и уобличавање уставног идентитета Србије као модерне правне државе – закључује Петров.