Принципијелна одлука о наоружавању српске армије руским оружјем - већ је донета
Близу је склапања посао по којем ће Русија модернизовати српску армију.
Иако је потреба за модернизацијом изазвана актуелним безбедносним питањима, она је у Србији наишла на агресивно противљење либералних кругова. Разлог је то што Запад осетно повећава пропагандни притисак на Балкану, док је Москва ствари тамо препустила стихији.
Након посете вицепремијера РФ Дмитрија Рогозина Београду, преговори о великим испорукама руског оружја Србији прешли су у практичну раван. Одмах су отпале различите приче везане за оружје које се може окарактерисати као стратешко или офанзивно.
Уосталом, србском Генералштабу тек предстоји да изради представу о природи борбених дејстава за која ће се стварати (уз руско учешће) нова србска армија.
У Србији је вест о могућем наоружавању армије најновијим руским оружјем изазвала различите реакције.
Још у јануару је то била главна тема у србским медијима и дало је могућност локалним политичарима проевропске оријентације да се истакну. Нарочито негативну реакцију изазвала је могућа испорука система С-300, али то је више изазвано финансијским него политичким разлозима. Друга је ствар што су србски политичари, политички аналитичари и новинари, који су се изјаснили против испорука, намерно стављали у први план тему финансија, намерно изостављајући више приоритете, попут безбедности Србије.
То је познати метод, када се приземнији аргументи супротстављају стварима које су много сложеније за разумевање од стране обичног грађанина: „зејтин уместо топова“ је у предизборном периоду лепша парола него „топови уместо зејтина“. Све у свему: то је практично идеална шема за притисак на владу.
Следећи корак је тврдња да је Србији потребно дефанзивно, а не офанзивно оружје. При том, читаоцу не треба објашњавати да су системи ПВО по дефиницији одбрамбени. Замена теза, међутим, не доводи до промене расположења у друштву.
Генерално либерални и проевропски београдски лист „Блиц“, који је и почео да пише о „офанзивној“ природи С-300, спровео је анкету међу читаоцима: „Да ли Србија треба да купује оружје од Русије?“. „За“ је било 58 одсто, против 23 одсто, а 19 одсто је сматрало да Србија треба сама да производи оружје.
Пример другог инструмента информативног рата који се данас води у Србији: неки извори блиски власти у Београду тврде да Вучићева влада уопште не намерава да купује оружје од Москве, већ само вуче руске делегације за нос. Србија очигледно нема финансијске могућности за такве набавке, из чега произлази да Вучић само имитира преговарачки процес.
Ипак, питање продаје руског оружја Србији је практично већ решено, а сада се ради на техничким детаљима, који, међутим, укључују и финансијске. При том, Москва чак и не размишља да се меша у унутрашње процесе на Балкану, већ реагује на промене ситуације у региону само на захтев србских партнера.
Трку у наоружавању на Балкану започела је Хрватска, најавивши набавку оперативно-тактичких ракета средњег домета. Та одлука ће пореметити однос снага у региону, и жеља Србије да заштити свију безбедност је природна. На крају крајева, србско-хрватски сукоб траје вековима и нема везе са политичким ставом Москве. Он је постојао, постоји и постојаће, просто Загреб ће га подгревати крстарећим ракетама, а Србија - руским системима ПВО и модернизацијом копнене армије.
Варијанта модернизације армије коју је Москва склона да предложи Београду предвиђа испоруку не стратешких система, већ чисто фронтовских и тактичких. Ради се о „Торовима“, „Панцирима“ и „Буковима“, то јест системима ПВО за фронтовску одбрану фронта и оперативног простора.
„Тор“ је предвиђен за пружање подршке тенковској групи и у одбрани и нападу. „Бук“ обезбеђује дубину одбране фронта, а „Панцир“ је систем ближег домета.
За србски Генералштаб то значи заокрет у стратешком планирању. Системи С-300 домета 300 километара су, наравно, способни да створе кишобран не само изнад Србије, већ и над пограничним територијама, због чега толико негодује Хрватска. Међутим, теоретски конфликти на Балкану сада не предвиђају стратешко бомбардовање, као у време председника Била Клинтона, а „обични“ рат захтева управо такав систем модернизације армије какав Београду предлаже Москва.
Што се тиче финансијског питања, у трговини оружјем постоји много начина да се избегне моментално плаћање преко система кредитирања. Такве операције су уобичајене и не изазивају потешкоће. Али, то, наравно, не смета либералном делом србских политичара и медија да у предизборној кампањи представљају договор с Русијом као куповину „скупих играчака“ и руско империјално потчињавање Србије.
Посебна тема је реакција на изјаве Рогозина, који никада није скривао свој негативан став према тежњи београдског политичког џет сета да уђе у ЕУ по било коју цену. Тако је атрактивна плавуша Зорана Михајловић - потпредседница владе надлежна за саобраћај, инфраструктуру и (важно!) енергетику - поручила Рогозину да се „стара о својој држави, а не о Србији“.
Њу не би ни питали, пошто армија и наоружање нису у њеној надлежности, али управо Зорана Михајловић води преговоре о продаји руског гаса Србији, бринући о транзиту преко Украјине на уштрб заобилазних путева. Уосталом, став Михајловићеве није увек био такав. На пример, она се залагала за продају пољопривредних производа Русији упркос европским санкцијама.
У њеним садашњим речима нема много личног или суштински антируског, пре је то за српску владу уобичајени покушај да се седи на неколико столица истовремено, образлажући ту пируету „непријатељима око нас“.
Са тако разноликом владом, наравно, није лако имати посла, али се мора. На пример, председница умерене Демократске странке Србије Санда Рашковић-Ивић је захтевала од Михајловићеве да повуче своје речи јер су „недипломатске“. Тај чисто женски (што је карактеристично за Балкан) спор за сада је остао незавршен, тим пре што је Санда Рашковић-Ивић већ ишла на Крим, чиме је зарадила стабилну „антиевропску“ репутацију, а то се у савременој Србији веома лако може искористити у предизборној кампањи.
Треба истаћи да Србија, у случају да добије руско наоружање, стиче много додатних користи које немају везе с оружјем. Тако, постоје информације да је Русија спремна да буде посредник између Београда и Астане у замршеном процесу продаје србских делова за производњу аутомобила Fiat на територији Казахстана. Други пример - могућност да србски ауто делови замене турске ауто делове за руске КамАЗе, чији је увоз забрањен.
На крају чак и највећи противници србско-руског дила морају да признају да ће Србија добити много више од онога што ће платити. Док уговор са Србијом за Русвооружење не може бити највећи, мада дозвољава да се говори о суштински новом нивоу утицаја Русије на Балкану.
Москва се поново нашла у систему жестоке конкуренције, али ако су се САД и NATO укључили у ту борбу методима „меке силе“, као и финансијским и обавештајним шемама, Русија има проблема с „меком силом“, упркос традиционално добрим односима између народа и појединих личности.
Тренутно у Београду уз велике муке преживљава само једна приватна информативно-просветитељска агенција - „Руски Експрес“, а размере европског и америчког присуства су колосалне.
Само филмски фестивали Кустурице проблеме ништа неће решити, мада су важни и они.
Да резимирамо. Технички аспекти војно-техничке сарадње између Русије и Србије ће бити још кориговани, али је то посао за стручњаке два генералштаба. Начелна одлука наоружавању српске армије врстама оружја које су јој сада потребне већ је донета.
Нисмо ми започели трку у наоружавању на Балкану.
Главно питање је како ће се она завршити.
