Амбасадор Руске Федерације у БиХ Петар Иванцов
Кључна карактеристика руске дипломатије била је и остаје спремност и способност да слуша и чује супротну страну, што је основ за ефикасан политички дијалог - главни задатак савремене дипломатије.
Пише: Амбасадор Руске Федерације у државној заједници БиХ Петар Иванцов
Указом предсједника Руске Федерације од 31. октобра 2002. године утемељен је нови професионални празник - Дан дипломата, који се обиљежава 10. фебруара.
Управо на тај дан 1549. године "пада" и најраније спомињање "Посољског приказа" - прве спољнополитичке институције Русије. Међутим Министарство иностраних послова одбројава своје постојање од 1802. године, када је император Александар Први формирао нову установу - Министарство иностраних послова.
Овај нови празник, који се појавио недавно, прије четрнаест година, постао је нека врста признања заслугама руске дипломатије у одбрани и јачању међународног мира и стабилности, заштити спољнополитичких интереса Русије.
Министарство иностраних послова Русије има мало више од два вијека, али историја руске дипломатије почела је када је кнез Олег склопио мировни споразум са Византинцима. У протеклој од тада хиљадугодишњици мијењали су се кнезови, цареви, императори, имена држава, укључујући и саму Русију, настали и нестали су међудржавни савези, али кључна карактеристика руске дипломатије била је и остаје спремност и способност да слуша и чује супротну страну, што јесте основ за ефикасан политички дијалог - главни задатак савремене дипломатије.
Русија је увијек поступала као самостална снага, али у исто вријеме она се никада није дистанцирала од учешћа у свјетским политичким процесима, никад није градила "велике кинеске зидове", већ покушавала "отворити прозор" у понекад потпуно "глувом зиду" неразумијевања њених нада и тежњи.
Наша дипломатија је "отварала прозор у Европу" не само у вријеме такозване "Велике амбасаде" Петра Првог, већ и 1922-1923. године на Геновској и Лаусанској конференцији упркос одсуству жеље њихових домаћина да ослушну младу совјетску републику, која је прогласила, и на данашњи дан, актуелне принципе мирољубиве коегзистенције, узајамно корисне сарадње између држава са различитим друштвеним системима, владавина дипломатских метода као и "моралног ауторитета" над насилним методима.
Важно је подсјетити да познате Хашке конференције о разоружавању проистичу из иницијативе још императорског Санкт Петербурга - да се сазове међународни форум о питањима "расправе најефикаснијих средстава за обезбјеђење свим народима истинског и трајног мира". Прва конференција је одржана у Хагу 1899. године и није Русија крива што је 26 учесника састанка имало веома различите циљеве и задатке.
Самопожртвовање, оданост, љубав према Отаџбини - то су вјечни атрибути руског дипломате. Сјећамо се погибије у Техерану храброг "Везир Мухтара" - пјесника и дипломате Александра Грибоједова, аутора Туркменчајског мировног споразума сa Персијом и руског императорског конзула у македонском граду Битола Александра Ростковског, смрт амбасадора Николаја Гартвига и дипломатског курира Теодора Нето. Дуги списак сарадника руске и совјетске дипломатске службе који су изгинули у мировно вријеме током извршавања свог службеног дуга је допуњен нашим колегама, савременицима, који су пали од руке терориста у Абхазији, Ираку и Авганистану.
Ове особине посебно су се показале током година Великог Отаџбинског рата 1941-1945. године када је на фронт отишла скоро половина сарадника Народног Комесаријата Иностраних Послова. Али и у овим најтежим условима совјетски дипломатски радници су успјели да саграде антихитлеровску коалицију са земљама, с којима је Совјетски савез није имао једноставне односе, коалицију, без које би Побједа над фашизмом коштала човјечанство много скупље.
Један од најзначајнијих резултата Другог свјетског рата је формирање Организације Уједињених Нација /ОУН/. Универзална правила и механизми које су успоставиле државе-оснивачи УН-а омогућавају ефикасно реаговање на пријетње и изазове, који се поставља пред народима планете.
Напори дипломата двије "наддржаве" - Совјетског савеза и САД-а, помогли су да одбију пријетњу нуклеарног рата, до којег би могао довести "хладни рат". Одмах након завршетка Карипске кризе 1963. године представници Совјетског савеза, САД и Велике Британије потписали су Московски споразум о забрани нуклеарних проба у три правца, који је постао први значајни уговор у сфери ограничења нуклеарног наоружања.
Данас нико не оспорава чињеницу да је свијет након завршетка "хладног рата" испао компликованији него што се очекивало. Тада смо искрено вјеровали да ће улазак Русије у заједницу демократских земаља из основа измијенити карактер међународних контаката. С овим циљем су биле урађене све неопходне претпоставке. Покренули су се услови за формирање истинито равноправне сарадње између Русије, Европе и Сјеверне Америке као три гране европске цивилизације.
Нажалост, нису сви могли да се одрекну идеолошких стандарда и шаблона блоковског мишљења. Свијет је постао више нестабилан и експлозиван. Многи стари конфликти нису регулисани. Неки су "гурнути у угао" и настављају да тињају. Једносмјерне војне акције су довели до покретања регионалних зона напетости. Подигао је главу тероризам, који се сматра данас главном пријетњом међународне стабилности и безбједности.
Сада је тешко да пронађемо питање од већег значаја него опредјељење савремене етапе свјетског развоја. Низ битних праваца постепено скупља "критичну масу" промјена у систему међународних односа. Фактички се ради о потпуној промјени геополитичке ситуације.
У овој ситуацији постаје очигледно да покушаји успостављања међународних односа, полазеће од принципа "ко је јаче тај је у праву", носе отворено дистабилизујући карактер. Прије свега, то се односи на курс, који у задње вријеме свим средствима спроводе наше западне колеге, на очување свог доминирања у свјетским пословима, на заузимање геополитичког простора у Европи. Од земаља Заједнице Независних Држава - наших најближих комшија који су кроз вијекове повезани са нама у економском, хуманитарном, историјском, културном, па чак и породичном смислу, тражили су да направе избор – "или са Западом или против Запада". Ова логика игре са нултим резултатом коју би, изгледа, сви жељели оставити у прошлости, остаје да доминира.
Испит није издржало ни стратешко партнерство Русије и Европске уније која је изабрала пут конфронтације умјесто развоја механизама сарадње. Овдје морамо споменути изгубљену могућност да се, на приједлог њемачког канцелара Ангеле Меркел у јуну 2010. године у Мезебергу, реализује иницијатива о креирању комитета Русија-ЕУ о питањима спољне политике и политике безбједности на нивоу министра иностраних послова. Русија је подржала ову идеју, али Европска унија је одбила. Међутим такав механизам сталног дијалога /ако би био успостављен/ омогућио би рјешавање проблема и благовремено смањио узајамну забринутости оперативније и ефикасније.
Русија ће се и убудуће борити за успостављање трајног мира у Украјини, одупирати се цјелисходним акцијама за хероизацију нацистичких злочинаца, водити непомирљиву борбу против тероризма и екстремизма. Да подсјетим, на почетку сиријског сукоба више на Западу позивали су да се не преувеличава пријетња екстремизма и тероризма и тврдили су да она ће убудуће некако сама нестати, а најбитније је да се промијени режим у Дамаску. Сад видимо шта имамо због тога. Огромне територије на Блиском Истоку у Африци у Авгано-Пакистанској зони потпадају под контролу терориста такозване "Исламске државе". Екстремизам се пребацује и у друге регионе укључујући Европу која већ сада страда због раста броја миграната који долазе из "жаришта". Ситуација око блискоисточног регулисања и у другим зонама регионалних сукоба може ускоро да постане експлозивна. Адекватна заједничка стратегија отпора овим изазовима још није израђена, али је неопходна.
Русија се чврсто и континуирано залаже да међународно право мора бити основ свјетске политике. Темељ савременог свјетског поретка морају да остану заједнички признати правни принципи и норме. Управо они јесу основ за акције руских војно-свемирских снага у Сирији.
Важно је да сви схватају стварне размјере ризика. Сада је тренутак да се ослободи од навике појединачног разматрања сваког проблема. Потребна је свеобухватна процјена ситуације. Став Русије је усмјерен према заштити концепције заједничког тражења рјешења. Ми смо за уклањање растућих политичких, економских и војних ризика. Приоритетан задатак је формирање таквог свјетског поретка који би гарантовао стабилност и сигурност на свим нивоима.
Русија је привржена побољшању и продубљивању добрих и узајамно корисних односа са БиХ. Прошле 2015. године навршило се 20 година од парафирања Општег оквирног мировног споразума за БиХ. Захваљујући његовом континуираном спровођењу, успјело је постизање осјетљивих резултата у посткризном обнављању земље и развоја два њена ентитета - Републике Српске и Федерације БиХ.
Кључни објекти транспортне и социјалне инфраструктуре су модернизовани, спроводе се економске реформе. БиХ успјешно води своју спољну политику, а 2010-2011. године узимала је активно учешће у раду Савјета безбједности УН у својству његовог несталног члана. БиХ је 2015. године предсједавала у Одбору министара Савјета Европе, што је високо оцијењено од свих држава чланица Савјета Европе.
Искуство посткризног регулисања унутрашње ситуације недвосмислено потврђује да стабилизација може бити ефикасна само под условом да све ангажоване стране имају тежњу према конструктивном раду, дефинисању и реализацији заједничких интереса. Филозофија партнерства која је утемељена у мировни споразум за БиХ као једини пут за савладавање међунационалних и међувјерских неслагања и консолидацију друштва јесте кључни услов за обнављање узајамног повјерења међу народима који живе у БиХ.
Тражећи разумијевање свог става, Русија тежи према дијалогу. Наша земља никад није наметала своје вриједности, нити држала предавања, она није вршила притисак на суверене државе нити "истискивала" из њих неопходне политичке одлуке у своју корист. Морамо бити свјесни одговорности коју сносимо.
