Србско срце Омер-паше Латаса

08-02-2016 10:29:24 | | / vostok.rs |

Животна прича једног од најмлађих маршала у историји турске армије. Да ли је Црну Гору 1853. спасао турски мушир (маршал) који није могао да заборави да је Србин


Париз 1865. године. Французи организују велику изложбу ратних трофеја, освојених у разним ратовима, у разним периодима и од разних непријатеља. Три србска студента која су тих дана боравила у Граду светлости никако нису могла да пропусте овакав догађај.

Најдуже су се задржали у одељењу где су били трофеји заробљени у француско-турским ратовима. Успут су размењивали своје филозофске и правне погледе на свет. У том заносу прекинула су их два Турчина, у цивилним оделима, с фесовима на глави. Старији, седи господин, одмах је заподенуо разговор на србском. Готово им је упао у реч: "Србима није потребно да уче права и филозофије. Боље би било", рече даље, "да уче војне науке, јер ће Србија требати добрих официра и војника..." Био је то Омер-паша Латас.

Запис о овом сусрету и разговору пронађен је у заоставштини Јована Ђ. Авакумовића, правника и политичара, који ће најпре 1892. године постати председник Владе Србије у време краља Александра Обреновића, а потом ће то исто бити после Мајског преврата 1903. код новог суверена Петра Карађорђевића. Овај документ се чува у Библиотеци Историјског института Црне Горе у Подгорици и даје сасвим нови оквир за тумачење биографије и историјске улоге овог знаменитог турског поданика.

У историјским читанкама о Омер-паши пише да је он заправо Михаило Мића Латас, Србин из Лике, рођен 1806. у Јањи Гори, код Плашког и да је умро 1871. у Цариграду. Био је син официра аустријске војске. У Госпићу је завршио кадетску школу и постао кадет-наредник. Пребегао је у Босну је 1827. када је оптужен да украо новац из четне благајне. Убрзо доспева у Цариград и постаје учитељ цртања престолонаследника Абдулa Меџида. Уз његову помоћ приступа османлијској војсци и већ 1838. добија чин пуковника. Када је годину дана касније Медзид ступио на престо и он аванзује - постаје паша. Један је од најмлађих мушира односно маршала (то је био највиши чин), у историји турске армије. Прославио се гашењем побуна у Сирији, Албанији и Курдистану и окупацијом Дунавске кнежевине.

У Босни је остао упамћен јер је затро устанак босанског беговата. Ликвидирао је преко 1.500 најугледнијих ага и бегова у Босни и Херцеговини, неке је затворио, а њих 400 послао оковане у Цариград. Кажу да је од те његове акције настала изрека "...и мирна Босна".

Уништио би 1853. и Црну Гору да то нису спречиле Аустрија и Русија. Те исте године у Кримском рату био је заповедник турске војске на дунавској линији и добио титулу сердар екрем (велики војсковођа). Потом је, са енглеским и француским савезницима, суделовао у опсади тврђаве Севастопољ. Гушио је и устанке по Месопотамији.


Јован Ђ. Авакумовић, правник и политичар



У ЗаписуЈована Авакумовића о сусрету са славним турским војсковођом откривају се неки детаљи које су историчари изоставили. Омер-паша је србским студентима тада рекао:

"Не гледајте ме, децо, као туђина, што знате да сам турски паша", наставио је. "Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир (маршал) Турске царевине, дишем само србским духом, гајим и негујем само србска осећања. Србији предстоји, у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па ви, садашњи подмладак њен, треба да будете у том моменту, у стању послужити отаџбини на пољу части и животних интереса Српства. Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију, као аустријски војни бегунац. Примљен тада врло добро у Србији, добио сам место за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и Српству, колико бих умео и могао мојом спремом и знањем."

За времењеговог учитељовања у Гружи, Аустрија је затражила од кнеза Милоша да га испоручи назад. Војне власти из Беча су се уплашиле да би и многи други официри и подофицири, Срби, могли да крену Латасовим путем и да пребегну у Србију. По сведочењу самог Латаса, да би лакше остварили захтев о његовом изручењу, једноставно су измислили да је проневерио четну благајну и да они њега траже заправо као лопова.

Када је стигао аустријски захтев о његовом изручењу, пише даље у Авакумовићевом запису, кнез Милош је позвао бившег аустријског војара у двор, у Крагујевцу, и рекао му:

"Синко, ја не могу, због тебе, војевати са Аустријом; али нећу ни да те предам њој, јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгајен у духу Српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелазак у Турску. Иди тамо и прими се службе... Можда ће се тамо од тебе тражити да пређеш у мухамеданство. Сада ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигде не смеш заборавити да си Србин; никада немој ништа радити против Српства, не смеш изневерити србско млеко којим те је задојила и одгајила мајка Српкиња."

Авакумовићпише да Латас, док је препричавао овај савет кнеза Милоша, није могао да сакрије налет емоција и да се то видело по изгледу лица и говору. Готово дрхтавим гласом наставио је своју исповест:

"По савету кнеза Милоша, потпомогнут србским властима онога доба, прешао сам у Турску, где сам се не само примио државне службе, већ сам прешао у мухамеданску веру. У турској војсци напредовао сам и доживео славе и господства као ретко који. Ну, опет, никад нисам заборавио, нити ћу, убудуће, заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје србско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске од 55.000 људи и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена, те су се Русија и Европа заузеле за Црну Гору и спасиле је од сигурне тадашње пропасти...

"Исто тако само моје србско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам."


Омер-паша је поручио србским студентима да бегови и спахије никад неће бити пријатељи Српства

У даљем разговору Латас је говорио о томе да жали што није успео да се сусретне с кнезом Михаилом Обреновићем, а млађаним студентима на крају рекао:

"Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца... Ну један савет за тај случај, чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима..."

ИВО АНДРИЋ И МИХАИЛО ЛАТАС

Омер паша инспирисао је и нашег нобеловца Иву Андрића, великог познаваоца људских судбина босанског вилајета. У недовршеном роману "Омер-паша Латас", који се у књижевности карактерише као "албум личности", са њиховим прошлостима и карактерима, својствен Андрићевом књижевном раду, Латаса описује као "истинског војника и управљача, са модерним наоружањем и обученим трупама, са вештином школованог официра, као потурицу и каријеристу".

На састанку са сарајевским ајанима, беговима и агама, Латас, у роману, проговара:

"Ја ћу свршити све ово због чега сам послан овамо. И ви се варате ако мислите да ћете са мном проћи као са онима који су прије мене долазили у Босну ради истог посла. Ово је другачија наредба, а други је човјек који треба да је изведе. Ја знам, ви мислите да ћете и овог пута, по вашем старом начину, моћи да наоко пристанете на све, а затим да ми из бусије чините толике и такве сметње и тешкоће да ћу се и ја заморити и на крају вратити несвршена посла. А ви да се смијете иза мојих леђа! Али знајте да ја знам да ви вазда говорите једно а мислите друго. Понављате: Пеки, пеки ефендум! А поглед вам говори: Босна је ово будало, земља која се повија али не мијења! А ја вам опет кажем да не полажем ништа на ваше ријечи, да јасно читам ваше мисли, и да ћу ту вашу Босну, ако буде требало, сву просијати на ситна сита, тако да се неће знати ни ко је бег ни ко је ага, и да ни у сну нећете помишљати на вашу самовољу и непослушност."