Налазите се на страници > Почетна
> Магазин > Занимљивости > ДРУГИ МАЉЕВИЧЕВ СЕЉАЧКИ ЦИКЛУС ИЛИ ТРАГИЧАН ИЗЛАЗАК ИЗ ИСТОРИЈЕ КРОЗ УТОПИЈУ
ДРУГИ МАЉЕВИЧЕВ СЕЉАЧКИ ЦИКЛУС ИЛИ ТРАГИЧАН ИЗЛАЗАК ИЗ ИСТОРИЈЕ КРОЗ УТОПИЈУ
Један од начина да уметност супростави себе друштву у којему постоји је да нађе у себи нешто што би било дисфункционално,непродуктивно :уметност тада може да се супрОстави друштевном императиву да буде „ефективна „ . То је једна од важних тема како теоријских расправа, тако и другог сељачког циклуса Казимира Маљевича.
Други Млајвичев циклус о слејацима-снажан пасивни отпор сељаштва Стаљиновој насилној колективизацији.
Смисао рада у ослобађању лењости.-Пасторала типична за руске авагардисте-Супрематизам као лењост, слобода ни чиста уметност-
Утопија као излазак из историје
Јер Казимир је Маљевич утопију схватао као излазак из историје, ослобађање од ропксог рада „харчевим принцпом „ како је он називао еконмске принциопе које је као окове власт наметнула човековој свакодневици.
У размишљањима о тој утопији , код Маљевича је је никао лик слејака ,човека који живи пуним животом, дише пуним плућима и не стреми к прогресу, лик кји је такође карактеристичан за руску народну традицију.
Идилична слика сељака из уметниковог детињства
У скицама своје аутобиографије из 1933.г. у време колективизације , Маљевич представља наглашену идиличну слику сељачког времена свога детињства:
„Сељаци сву ноћ спавају, а ујутру иду у поља и раде на чистом ваздуху усред лепе природе осветљене јутарњимн сунцем, сјајем поднева и златом вечери.Рад им протиче у песми, у особитом њеном звучењу,када се у великим групама девојке и момци из поља враћају кући.”
Сељаци се баве уметношћу, а фабрички раднице не
Маљевич даље објашњава :
”Оно главно по чему ја одвајам фабричке раднике од сељака је цртање.Први се не баве цртањем , нису умели да нацртају своје куће,не интересује их, рекао бих, уметност. А сељаци су се бавили уметношћу. “
Пасторала типична за руске авангардисте
У тој пасторали, типичној за руске авангардисте који се обраћају народном животу, један од карактеристичних примера је позив Наталије Гончарове сликарима да црпе надахнуће на Истоку, а не на Западу.Ту можемо видети заиста нешто специфично:обраду теме рада и сеоског славља.
Сељачки рад за Маљевича испреплетен је с естетиком
Сељак је судбински везан за пољопривредне радове на земљи.
Али сељачки рад за Маљевича,за разлику од индустријког , испреплетен је не само с напором и муком, него и са уметношћу и естетиком.
У својим сликама ,као што је на примнер „Глава сељака „(1913),Маљевич је изразио надахнуће пронађено унутра сељачког битисања неодвојивог од рада као драгоцено зрнце беспредметности .То је био један од важних корака на путу ка црвеном супрематистчком квадрату, на којему је једна „успутна станица „ већ била „Унетнички реализам сељанки у два мерења „(1915.).
Смисао рада у ослобађању лењсоти
Тај исти црвени квадрат у другом тескту Маљевич назива „сигналом револуције “. Маљевич, иако је био упознат с мрксистичким идејама о економској бази и неопходности њене промене , схватао је у смислу могућности да се раскине с“штеточинским принципом „, да се раскине са економизом . Он пише:
“ Свака истина носи у себи мисао о неопходности рада, а њен смисао је рад као средство постизања лењости.Јер сва философија рада се састоји у ослобађању лењсоти.“
Ова Маљевичева идеја као и њему својствена залагања против прогреса у самој суштини не противрече духу Марксових идеја.Маљевич је Марскова гледишта осмишљавао као својеврсни скуп револуционарних ситуација, премда су његове симпатије на почетку Грађанског рата биле на страни анархиста:године 1918. г.он је објавио велики број чланакака у часопису „Анархија „.
Именица “Лењин” је етимолошки изведена од придева “лењ”
Бољшевички пројекат социјализма Маљевич је настојао да протумачи у том духу,па је , на пример, етимологију речи“Лењин“извео из речи „лењ“: „лењ, Лењин,он припада лењости,он се налази у миру,,т.ј. у лењости, станњу лењивости.“
Кад сељаци стоје насред пустих, ветровитих поља
После 1930.г. на фону стаљинског култа високе продуктивности , ударништва и хероја рада ,Маљевичеве мисли су већ звучале скандалозно.У околностима које су владале тих година,Маљевичеве представе о утопји,лењости и сељаштву,попримиле су нови смисао,како уметничлки, тако и политички.
Његова такозвана нова сељачка серија , за разлику од прве, створене у првој половини 1910-их. година, скоро да и не слика сцене рада .Сељаци на овим сликама обично стоје насред пустих, ветровитих поља , с кућама на хоризнту, често без лица,а понекад лишени и главних оруђа за рад-руку.Али они у самим својим бићима носе супрематизам,беспредметност, и у одсутву црта лица красе их геометријске шаре тела.
Супрематизам као лењост, слобода и чиста уметност
Тај супрематизам у сељачким фигурама и природи која их окружује за Маљевича јесте лењост,слобода и чиста уметност коју је он раније заступао и прославио у својим супрматитсичким манифестима . Саобразно ликовном систему на којима су засновани Маљевичеви текстови, одсуство ликова означава непристајање уметности да у себе прими провремени облик било кога вође или идеологије.
Јунаци другог сељачког циклуса Маљевича су пасивни, али њихова пасивност значи постојаност, унутрашње супростављање.
Маљевич, који сам то није у поптуности артикулисао, постао је адвокат тог сликартства за сеоски начин живота који је принесен као жртва стаљинској ефикасности и циљевима индустријализације.
Без обзира на интелектуалну естетизираност Маљевичевих представа о сељачком животу, он је изразио специфичност сељачког рада нераскидиво повезаног са лењошћу и нерадом ,за разлику од посла индустријског радника .
На везу рада и одмора у прединдустријском начину производње,у коме су економски видови делатности ( лов, земљорадња , натурална трговина ), садржавале елементе општења и слободног времена , указао је британски историчар Кит Томс.
Прелазак на индустријску производњу уводи идеју порогреса и рационално обрачунатог линеарног времена , које је у противуречности са ранијим, цикличним схватањем времена,везаним са конкретним власничким и природним циклусима.
Природа у чијем окружењу се одвија сељачки рад на тај начин се јавља као нешто што је супростављено индустријској логици.
Кода Маљевича прирорда је испуњена супрематизмом као и селајци унутра ње.
Зрно лењости унутра рада
Маљевич је рекао нешто што је важније не само од сељаштва него и од било којег рада ,нешто суштинско у вези са човечјим животом-о зрну лењости унутар рада.
Супрерматизам у контури сељака можемо третирати као чисто опијање цветом , нешто, говорећи психоаналитички , што проистиче из регистра насладе ( унутра једног те истог тела ) , а не из регситра жеља, деловања, рада.
И заједно с тим у наслади унутрашњег супрематиза евидентна је и потенцијална способност преласка у акцију, у гест,у жељу, у рад.
Али није сасвим јасно како изгледа тај рад,-рад после супрематизма,после изласка из прогресиситичке историје ( а не до ње, као у време првог сељачког циклуса).
Ораторски гестови на сликама означавају потенцију говора
Оратроски гестови Маљевичевих ликова на његовим последњим сликама ( “Радница “, “Аутопортрет,””Портрет жене “) назначују потенцију према говору , говору који је способан да произведе сама човечја фигура на уљу,на слици, али шта ће рећи, остаје непознато.
Други Маљевичев циклус сељака – снажан пасиван отпор сељаштва
Сада се други сељачки циклус Маљевича може интерпретирати као један од најснажнијих образаца пасивног отпора сељаштва 1930.-их година у време принудне колективизације и утеривање сељака у колхозе .Али на слиакама Маљевича сељаци не изгледају увек као страдалници.Код њих такође налазимо и на трагове утопије, утопије излаза из историје.
Гледајући Маљевичеве сељаке, никад не можемо разлучии утопију од антиутопије,слику насиља од слике слободе.
У тој напрегнутости је и саџана естетска снага сељачког циклуса, заснована, као што то увек бива у модернизму, на унутрашнњој антиномији.
Интонација другог Малевичевог циклуса о сељацима
Интонација другог Маљевичевог сељачког циклуса је неодвојива од амбивалентности његовог садржаја.То је интонација максимално озбиљна, у тој својој уздигнутости поприма чак и трагичне обрисе.
Трагичност проистиче из напрегнутости између фигуре и простора, између усијања супрематизма унутар слике и статичне немогућности оваплоћење његовог потенцијала,између саме слике и њеног историјског контекста.
Значај лењости, доколице и контемлације
Лејост , доколица,контемплација,не изгледају код Маљевича лакомислени, него, наротив, нешто значајно што треба оставити да одстоји.
Маљевич не избегава проблематику рада, него, напротив, унутра рада он налази средиште лењости и контемплације.
На сличан начин он је истицао да је само његово сликарство рад,али рад сједињен с лењошћу и контемплацијом,”поизводња доколице “, право које је он извојевао: Маљевич је 1918. објавио у часопису “Анархија “ своју познату радну “Декларацију права уметника “.
Лењост као стварна истина човечанства
Данас у постиндустријској епохи , кад су слободно време и рад делатника нематеријалног рада помешани једно с другим,Маљевичева проблематика лењости и рада поприма сасвим нова осенчења смисла.
Отуда није нимало случајно што се цитат из Маљевичевог траката “Лењост као стварна истина човечанства “ нашао изнад улаза на изложбу “Нула-пеформанс .Скромна привлачсот кризе” коју је 2013. У Новом Мањежу у Москви била приредила кустоскиња Мириам Варадинис.
Кад сви од нас захтевају да испољимо прагматичну заснованост ентузијазма радне ефикасноти, трагичност и утопизам нерада код Маљевича могу да укажу на један од противотрова том насилничком и приземном оптимизму.
