Хирург у армији војводе Степе унапредио медицину
Др Војислав Суботић учествовао у пет ратова, а у ортопедији оставио неизбрисив траг. Оснивач Медицинског факултета у Београду
Чудесан животни пут имао је др Војислав Суботић (1859-1923), родом из Новог Сада. Поживео је 64 године, ишколовао се у Бечу и Паризу, конструисао шину за имобилизацију поломљене бутне кости и унео новине у "подвезивању" крвног суда. Уз све то, био је лекар - добровољац у пет ратова. Медицина и историја га памте, а нове генерације Срба мало о њему знају.
Војислав, син стихотворца Јована Суботића (аутора епова "Краљ Дечански", "Немања" и "Милош Обилић"), изучавање медицине почео је у Бечу, али је науку убрзо ставио у други план пред испитом из родољубља. Као 17-годишњи добровољац током Србско-турског рата 1876. године учествовао је у борбама на Дрини. Наставио је потом студије, али у Паризу. Већ у 22. години у Бечу је 1881. промовисан у доктора медицине. Као лекар учествовао је и у Србско-бугарском рату.
Користећи своје лекарско знање и умеће, др Суботић је био веома активан током ратних периода, почевши од Србско-турског, па све до Првог светског рата. За кратко време стекао је глас изузетно цењеног ратног хирурга, због доприноса у научном и истраживачком раду проглашен је и за члана Друштва ратних хирурга САД и Друштва ратних хирурга Енглеске.
Тe 1916. године др Суботић је конструисао шину за имобилизацију бутне кости и приказао је у Париској академији медицине. Ова иновација обезбедила му је чланство у Париском хируршком друштву. Уз то, био је и један од првих хирурга у свету који су применили репарацију крвног суда уместо класичног подвезивања.
На почетку Првог светског рата, упркос нарушеном здравственом стању (патио је од стенокардичних напада) доктор Суботић је био управник Војне болнице у Нишу и санитетски пуковник, те заједно са војском прешао Солунски фронт. Потом, кратко време провео је у Паризу и Лондону као србски делегат од 1916. до 1918 године. У Лондону је одржао предавање "О епидемији пегавца у Србији 1914-1915. године".
Почетком 1918. вратио се на Крф, у жељи да помогне србским војницима. У Солуну му је понуђено хируршко одељење у болници престолонаследника Александра, али др Суботић није желео да прихвати миран и безопасан рад. Изабрао је Другу армију којом је командовао легендарни војвода Степа Степановић.
Стигавши на фронт, тражио је да обиђе ровове, у којима су наши војници живели без одмора и замене од 1916. године па до пробоја.
- Наши људи су тако скромни у свом херојству да немамо ни довољно начина, ни довољно моћи да им учинимо што више услуга - рекао је др Суботић, дивећи се јунаштву и издржљивости солунаца.
Др Војислав Суботић (1859-1923)
.jpg)
Војна болница на Солунском фронту у Драгоманцима, код Битоља, основана је као прва пољска болница, а позната је управо по томе што је њоме управљао јунак ове наше приче.
Дабоме, и у оно време, Европа је била мамац за умне људе са свих меридијана, али др Суботић одолео је многим понудама, те се вратио роду своме.
Водећи хирург у Србији крајем 19. и почетком 20. века, напустио место асистента чувеног Едварда Алберта у Бечу, да би 1889. постао начелник хируршког одељења при Општој државој болници у Београду
Спомен-биста испред Медицинског факултета у Београду
.jpg)
Ту је 1920. основао Медицински факултет и био његов први продекан. У престоном граду Србије се и упокојио 1923. године.
ПРИЗНАЊЕ ВОДЕЋИХ СТРУЧЊАКА
У балканским ратовима 1912. и 1913. године збрињавао је др Суботић многобројне пацијенте са повређеним крвним судовима. За почетак 20. века био је то велики успех медицине, те не чуди да је његов рад на ту тему објавио и еминентни британски "Ланцет". И Рудолф Матанас, највећи васкуларни хирург тог времена, одао је признање нашем сународнику.
