Шумадинка носилац Албанске споменице

21-01-2016 08:21:18 | | / vostok.rs |

Јелисавета Дојкић, болничарка у Великом рату, са траком Црвеног крста, лечила је четири месеца рањенике на Крфу, а потом на солунском фронту: Ако постоји пакао на земљи, онда је то био тај наш шатор


Ја сам Јелисавета Дојкић, једина жена носилац Албанске споменице у овом крају. Рођена сам 14. априла 1896. године у Крагујевцу, одакле су ми отац Аранђел и мајка Ленка Васиљевић прешли у Тополу, где сам завршила основну школу. Била сам одличан ђак и посебно сам се истицала краснописом. Правим именом Јелисавета једино су ме звали родитељи, за све друге била сам и остала Јела. У родитељској кући имала сам све - тако да сам, као јединица, проживела срећно детињство и део младости. Увек сам била окружена књигама из очеве библиотеке...

Oвако своју "исповест" започиње Јелисавета Васиљевић-Дојкић, коју проналазимо у књизи "Србијицо, душо горка", аутора Драгутина Паунића и Милија Ђорђевића. Овај траг води нас до биографије храбре болничарке из Првог светског рата, али не и до њене фотографије, па и информације о години смрти.

Њен отац је био управник имања краља Петра, којег је Јелисавета често посећивала и ословљавала са "чика Перо", говорећи да је био прави народни краљ. Као девојчица је волела да чита, била је знатижељна, али и послушна, па је испунила очеву жељу, који је аванзовао у председника тополске општине, у време када је започела изградња цркве - маузолеја на Опленцу. Завршила је курс прве помоћи код њиховог комшије доктора Мирића, што ће јој бити од великог значаја. Јер, Први светски рат је био на прагу...

У јесен 1915. године Јелисавета је са оцем и стрицом Перишом кренула пут Крагујевца, а мајка и бака су остале у Тополи. Потом су наставили за Крушевац, преко Краљева и Новог Пазара, до Пећи... И даље.

"Друм је од Крагујевца до Новог Пазара закрчен војском, комором, избеглицама. Сви су се журили, јер је непријатељ надирао, чула се спорадична топовска пуцњава. Чим смо изашли из Пећи, паде наређење да се сва кола и сувишни товар попале, а да се волови и ако је био неки коњ поведу за собом. Гледала сам како се сељаци крсте, љубе и пале кола. Сандук са девојачком спремом сам бацила у једну дубоку јаругу, потајно се надајући да ћу се брзо вратити по њега...", забележено је у књизи "Србијицо, душо горка".

На путу од Рожаја, Јелисавета је све време отварала болничку торбицу са завојима, газом и дезинфекционим средствима, коју је понела из Тополе. Спасила је живот најпре једном детету, затим превијала ране војницима и цивилима који су успут страдали од бомби. Оцу, оболелом од тифуса, није могла да помогне. Умро је у једној механи, у Лијевој Ријеци, заветовавши ћерку јединицу да оде у болничарке.

"Морала сам да издржим све недаће док не стигнем до прве наше санитетске јединице. Уместо да патим, чекала сам само прилику да испуним последњу очеву жељу".

После Скадра је успела да се пробије до Сан Ђовани ди Медуа, где је затекла на хиљаде избеглица и војника.

"Има и изнемоглих и болесних, а нађе се и понеки рањеник. Стално се умире. Али човек свикне на смрт тако да више не обраћа пажњу на то".



На француску санитетску лађу која је запловила ка Крфу, укрцала се и Јелисавета. Представила се као болничарка, па је добила нову енглеску униформу, када је први пут обукла панталоне и скратила косу. На Крфу се јавила србском превијалишту и одмах су је примили као једину жену болничарку.

"На леву руку ставила сам траку са Црвеним крстом, а то је значило да сам и званично постала болничарка српске војске. Кад сам стигла, овде је већ било четрдесетак тешких болесника, а потом су почели да долазе нови и нови. Било је и војника и цивила, изнурених од глади и пута, а нарочито оних оболелих од дизентерије и пегавца. Даноноћно су пристизали и умирали".

У болничком шатору на Крфу је провела четири месеца, потом су је пребацили у Солун, у српску дивизијску амбуланту, код самог фронта. Тамо су почели да пристижу рањени и болесни од маларије.

"Знате, ако постоји пакао на земљи, онда је то био тај наш шатор. Бели чаршави брзо су од крви постајали црвени, а војник који затражи воде умро би чим бих пошла за бокал или чашу. И болове не подносе сви на исти начин. Било је случајева да се војник рањен у ногу превија и запева од болова, а други, коме је граната разнела оба стопала, стиско зубе и ћути. Трпи. Повремено га болови савладају па се и онесвести".

И сама крхког здравља, Јелисавета је почетком 1917. године поделила судбину оболелих, када јој је дијагностификован катар на плућима. Из Солуна је упућена америчком Црвеном крсту у Берну, а потом у Бриндизи, па у Рим, онда на Корзику, па у Ницу. Тамо је пронашла Косту Јовановића, архитекту који је пројектовао цркву на Опленцу. Најзад је била на извору информисања о својој породици, сазнавши да јој је мајка преминула.

Јелисавета је седам месеци провела у санаторијуму код Лозане, где је почела да учи француски језик. Када се излечила, отпутовала је у Женеву и почела да ради у србском Црвеном крсту, у одељењу за преписку са Србијом. Овај град ће бити судбоносан за њу, јер ће се по наговору супруге министра Љубе Давидовића, а уз бакин благослов, удати за грађевинског техничара Петра Дојкића из Тополе. Њима ће се, 11. новембра, на дан примирја, родити ћерка. Даће joj симболично име - Слобода.

ПОКЛОНИ ОД НУШИЋА

Док је била у Ници, Јелисавета је десетак дана провела у дому Бранислава Нушића, о чему је писала са великим одушевљењем:

"Молили су ме да им причам о повлачењу и изгибији наше војске и избеглица, с обзиром да је и њихов син Бан страдао почетком рата. Са Нушићевом ћерком Гитом неуморно сам обилазила знаменитости овог прелепог града, а једном нас је сам Нушић водио и у Марсељ. У Марсељу Гита и ја свратисмо у једну велику дрогерију и накуповасмо пуне руке неких женских ситница. А Нушић нас обе ухвати под руку и одведе у једну чувену модну радњу, да купимо шта желимо. Ја сам купила хаљину, ципеле и шешир. Све је то Нушић платио - за мене као и за ћерку Гиту".

Татјана Лош,