Изложба руске авангарде у Београду
На поставци у Музеју историје Југославије руски авангардисти приказани су у пет целина, од рађања покрета, почетком 20. века, па до гашења, крајем двадесетих и почетком тридесетих година
Симболично заокружен изложбени круг. Поставку „Руска авангарда у Београду”, која се 24. децембра 2015. у 19 сати отвара у Музеју историје Југославије (објекат Старог музеја) отвара дело из ране, реалистичне фазе стваралаштва Василија Кандинског, насликано пре него што ће се велики уметник окренути апстракцији, а затвара је фигурална композиција Александра Архипенка, настала концем познатог уметничког правца, када се овај сликар, сходно не само руским већ и европским тенденцијама неокласицизма, враћа фигурацији. Између те две слике, које би ретко који лаик одмах повезао баш са овом двојицом уметника, у пет сала музеја налази се све оно што чини турбулентни период руске авангарде – 117 радова од преко 50 познатих стваралаца. Слике, цртежи, илустрације за књиге, скице костими за позориште и филм, порцелан са пропагандним порукама и идејни нацрти архитектонских здања. Имена велика: већ поменути Кандински и Архипенко, Александар Родченко, Иван Кљун, Александар Веснин, Љубов Попова, Ел Лисицки и Сергеј Ејзенштајн, бројни други уметници и њихови ученици. Особен модернистички језик авангардиста долази из пет установа – Руског државног архива књижевности и уметности, Државног Ростовско-јарославско архитектонско-уметничког музеја, Ивановског обласног уметничког музеја, Јарославског уметничког музеја и Државног историјско-архитектонско, уметничко и пејзажног музеја „Царицино”. Поставка ће бити употпуњена и са 11 дела из колекције Народног музеја у Београду – реч је о делу уметничке заоставштине Љубомира Мицића, која се чува у тој установи.
Све то уобличиле су Ана Пахомова и Фаина Балаховска, кустоси и ауторке изложбе. Према речима Пахомове, идејно решење прати простор у којем се дела налазе а који је екипа „Политике” обишла док је трајало њихово постављање. Отуд је период, који је прекршио све ликовне конвенције и до дан-данас остао интригантан, приказан у пет хронолошких целина, од рађања, почетком 20. века, периода процвата до револуције и после револуције, па до гашења, крајем двадесетих и почетком тридесетих година.
У вођењу кроз комплексну причу овог радикалног уметничког покрета, уприличеном јуче за нас, гошћа из Русије подсетила је на контекст у којем је су поменути уметници деловали.
– Пре револуције авангардни ствараоци били су на друштвеној маргини, њихове изложбе организоване су у малим салама, нису биле престижне, али су зато након револуције експлодирали. У том бурном периоду осетили су слободу да раде све што желе и то у великој форми, на отвореном, као што су, на пример, то били рекламни агитациони возови. Многи традиционални уметници нису могли да се прилагоде новом постреволуционарном времену али су авангардисти то могли. Своју прилику да се прикажу у маси брзо су искористили. То је, међутим, трајало доста кратко јер је власт врло брзо схватила да њихов стил не одговара захтевима државе, која је крајем двадесетих почела да промовише соцреализам. Већ тада ова групација била је опет на уметничкој периферији – објашњава Пахомова.
У Београд није стигао, нажалост, ниједан од три примерка Маљевичевог „Црног квадрата на белој подлози”, поводом чије стогодишњице настанка се ова поставка и организује, примећује у једном тренутку наша саговорница. Али зато је допремљено нешто такође вредно, додаје она, уз осмех.
– Стигла су четири манифеста његових ученика, три у рукопису а један у куцаној форми. На заглављу сваког је по један квадрат док текст објашњава шта је то супрематизам, беспредметна уметност и која је симболика тог чувеног геометријског облика. Посетиоци ће видети и ексклузивне примерке порцелана које је Маљевич урадио у свом препознатљивом стилу. Чајник је сликовит пример његовог чувеног архитектона, облика за који је он у једном тренутку тврдио да може да постане градивна основа свега: од чајника до футуристичке стамбене зграде. Слично конструкцијама лего коцки данас.
Кустоскиња из Русије одлучила се и за занимљиво поређење двојице великана – Кандинског и Маљевича.
– Обојица су имали ране реалистичне радове, за које шира публика углавном не зна. Обојица су, такође, дошли на крају до апстрактне уметности али различитим путевима. Кандински је то учинио преко боје, она је сачињава његову апстракцију, давала температуру његовим сликама док је Маљевич, будући да га боје нису интересовале, до апстракције дошао путем форме, преко преламања облика стигао је до најједноставнијег од њих а то је квадрат.
Упитана да дела на овој јединственој поставци сагледа у светлу савремене уметничке праксе Пахомова закључује:
– Авангарда је много тога дала данашњој савременој уметности. Образовани уметници садашњице још увек много тога црпе из авангарде. Њени потенцијали нису до краја искоришћени и ако пажљиво погледамо дела тог периода можемо наћи многе идеје које би се и данас могле оживотворити.
Слике рађене и на даскама за иконе
На поставци се налази слика Самуила Адливанкина „Мртва природа”. Дело је насликано на посебној дасци која је припремана за иконопис и једино је такво дело на овој изложби.
– Авангардисти су после револуције често користили такве даске, иако наравно нису преко икона сликали своја дела нити су користили технику иконописа. Даске су биле празне, прича о једном детаљу Ана Пахомова.
