Омркнеш а не осванеш
Једног августовског поподнева 1987. године у Владимирцима, варошици која се налази недалеко од Цера и Колубаре, забележила сам казивања тада деведесетдвогодишњег Станимира Живановића о његовом шестогодишњем учешћу у рату и обнови земље. Причао је овај старина мирно, сталожено и детаљно, као да је годинама слагао све делиће тог тешког мозаика и чекао моменат да их обелодани. Србски сељак његове генерације се тешко одлучује да прича о свом животу за новине, али када одлучи, онда је то прави историјски драгуљ, велики допринос генерацијама које умеју да слушају.
„Ако оћеш да ти причам о рату на Швабе, онда то има дуго да се прича, цела књига да се испише. Ето, три моја старија брата Милисав, Ђока и Обрад отишли су у рат још 1912. године. Кад је била мобилизација, у поноћ је пукла прангија и звонила су звона. Ја сам онда имо шеснес година и нисам мого с њима. Отишо сам 14. године, примио сам оружје, пушку и муницију. Било је 150 метака и вишеклије. Ал нас нису мећали у рат на Церу, нег тек 15. дол на Пожаревцу. Све патње наше војске преживео сам по рововима и албанским гудурама са друговима 6. пука Дринске дивизије.
На Церу ми је погинуо брат Обрад, а Ђока на Милановцу. Албанија је била најцрња, беда и мука. Сам омркнеш а не осванеш. Иза сваког жбуна вреба опасност. Ја сам Албанију прешао у једној цокули и џаку на другој нози. Ет кажем ти, Христове муке, сам он што је на крст разапињан, а ми нисмо. Глад је била велика. Лебац од килу је био један грош, а ја га у Драчу платио банку. Банка имала педесет гроша, то је педесет кила леба, а отишла сам за један таин. Ет. Да није било најстаријег брата Милисава да ми помогне, можда и не би преживео све оне страхоте.
На Крфу нас Французи лепо дочекали. Све нам дали, и одело и цокуле и чарапе и све. На Ускрс узо ја чутуре моје десетине и отишо по воду. Там нађем једног Новицу из Дунавске дивизије, па седнемо под маслину. Кажем му, виш кулу црног Арапина. ’Видим’, вели он. Одавде до Србије иљаду чука има. Иљаду глава да имамо ни једну живу не можемо донети. А послен сам га видо кад смо узели Кајмакчалан. ’Станимире, јеси л жив осто?’ Жив сам, реко, ет.
У Македонију сам 16. године рањен у главу. Срећом није било опасно, ал има последица. А шташ ти кад шеснес стрељачки стројева Шваба иде на тебе. Ни један метак не иде џаба. Убија. Пуцао сам и ја, ал деш ти гамад побити. Сила кад удари то иде ко мрави. Ал кад викне на јуриш, на нож, ти јуриш и не гледаш и не мислиш колко је њи, а колко нас. Идеш да браниш своју земљу. Тако смо и победили.
Имо сам ја и ордења. Златан орден Милоша Обилића и Белог орла с мачевима. Ал кад је Другог рата наишла казнена експедиција, жена се уплашила за децу па ордење побацала у бару. Ет. Често се сећам својих другова, старешина и сви мука кроз које смо прошли. Сећам се и оних који су изгинули. Ишо сам послен у Солун и на Кајмакчалан да им посетим гробове.
Причам ја праунуку Милану о Албанији. Кажем му, кад порастеш узми „Српску трилогију” Стевана Јаковљевића, исписо човек све. Читала ми унука Вера ту књигу, па пита: ’Деда, је ли све овако било?’ Ја кажем јесте сине све је тако било, све што пише тако је, још и горе. А послен смо обнављали земљу. Муке и беда, ал шта ћеш, мора се живети.”
Причао је Станимир још много тога, али није споменуо да је у рат понео и слику своје девојке Стане. Носио је негде скривену испод кошуље, па кад је тешко он само помисли на Стану, погледа слику и буде му лакше. Ту је слику чувао и деценијама док су били у браку, а када је супруга Стана умрла, дао је каменоресцу да тај девојачки лик уклеше на њен споменик.
Вече се полако спуштало, а Станимир је мирно приводио своју причу крају. Онда је застао, загледао се у даљину и у мислима био опет „тамо далеко, где цвета лимун жут”. Две године након овог разговора Станимир Живановић, последњи владимирачки солунац, придружио се својој Стани и хиљадама својих сабораца и старешина.
