У Хагу сам бранио истину, Србију и свој живот

07-12-2015 01:37:14 | | / vostok.rs |


После тачно десет година и десет месеци проведених у затвору у Схевенингену, а након одлуке Међународног суда за ратне злочине да се прихвати његов захтев за условни отпуст, генерал Владимир Лазаревић вратио се средином претходне седмице у Србију и Ниш. Лазаревић је био оптужен, заједно са србским генералима Небојшом Павковићем, Сретеном Лукићем и Властимиром Ђорђевићем, за командну одговорност и за наводно склапање заједничког подухвата за протеривање Албанаца с Косова и Метохије. Био је осуђен на 15 година затвора, али је после разматрање његове и жалбе његових бранилаца на ову пресуду казна смањена за годину дана.

С легендарним командантом Приштинског корпуса Војске Југославије у периоду агресије НАТО-а на СРЈ и Србију 1999. године, а касније и командантом Треће армије ВЈ, захваљујући једном од његових бранилаца у Хагу, адвокату из Ниша Милану Петровићу, кратко смо разговарали, на нишком аеродрому, где му је приређен величанствен дочек по његовом повратку у домовину. Владимир Лазаревић нам је рекао „да не зна зашто је изгубио десет драгоцених година”, посебно истичући „да је ипак успео да претекне хашко губилиште”. За наш лист овај хашки осуђеник истакао је да, без обзира на то што је имао изузетно тешке периоде због болести, ниједног тренутка није размишљао ни о чему другом него о победи над неистинама и о томе да мора све да издржи:

– Све ово време током последњих безмало 11 година, јер ће наредног фебруара 2016. бити баш толико од када сам се добровољно предао после објављене оптужнице против мене, борио сам се само за истину, за Србију и свој живот.

Касније, обраћајући се новинарима и окупљеним грађанима, генерал Владимир Лазаревић је додао:

– Стајао сам усправно пред хашким судијама, тужиоцима и њиховим помагачима. Стајао сам усправно, високо уздигнуте главе и пред својим друговима и саборцима, пред правдом и истином, смеран пред Богом и свим погинулим саборцима, пред свим погинулим и умореним невиним жртвама тог проклетог рата. Мислећи непрестано на све оне који су страдали, али и на све који су успели да преживе косметску голготу, изборио сам опстанак. И рећи ћу – било и не поновило се. Наравно, и не заборавило се.

Испричао је генерал Лазаревић и да је био решен да по сваку цену одбрани истину о Србији и Косову и Метохији:

– Основна ствар коју сам носио у души је да одбраним своју и част Србије, да се изборим да истина победи неистину. Мени су стално на уму били непролазни, вишевековни и вишемиленијумски вредносни судови попут правде и истине и попут права, правде и части. Знате шта, можете лагати све људе неко време, можете лагати неке људе све време… Али, не можете лагати и замајавати све људе и сво време. До вредносног суда потеклог из србског народа част се не може никако одузети, може се једино изгубити и до саме Библије. Зато и кажем нека наша снага увек буде у закону правде.

Говорећи о томе за шта је осуђен командант Приштинског корпуса Војске Југославије у време агресије НАТО-а на СР Југославију и Србију, рекао је:

– Ја сам био војник и остао сам војник. У време НАТО агресије био сам начелник штаба, потом командант Приштинског корпуса. Био сам под војничком заклетвом и нормално је било да станем у одбрану своје земље, што би и сваки часни војник и старешина учинио. Поновићу да нисам осуђен зато што сам прекршио правила и обичаје ратовања, нисам осуђен ни за једно недело – ни своје, ни својих сабораца. Знајући да је процес против мене био велима борбе истине против лажи и да је све унапред било монтирано, убедио сам себе да морам издржати и стално сам то у себи понављао. И успео сам. Јавност вероватно зна, али треба рећи да ми је пресуда изречена јер сам наводно помагао тројици оптужених из мог предмета због потеривања албанског становништва из јужне српске покрајине. И то без икаквих материјалних или било којих других доказа. Нешто ипак овде морам посебно да кажем: ја нисам осуђен за протеривање више стотина хиљада Срба и других неалбанаца који су процентуално у много већем броју од својих комшија Албанаца остали без својих кућа и домова и који се ни до данас, а прошло је већ 16 година од срамне НАТО агресије на нашу земљу и њиховог „Милосрдног анђела” са уранијумским бомбама и од терористичке побуне на Косову и Метохији, нису вратили на своја вековна огњишта.

Истакавши да је веровао да ће доћи дан када ће истина морати да победи, генерал Владимир Лазаревић је посебно рекао да је све време боравка у затвору осећао да није сам:

– Подршка коју сам ја имао од породице била је изузетно велика и непроцењива. Али, рећи ћу да сам неизмерно захвалан свима који су ми помогли и на било који начин били део моје одбране својим директним суочавањем са хашким делиоцима правде или даноноћним радом на припреми необоривих материјалних доказа и докумената који су показали и доказали да сам невин. Велику захвалност дугујем и онима који се нису штедели током израда анализа и експертиза и у сваком тренутку били безгранично спремни као део моје одбране. Наравно, велику помоћ и подршку имао сам од свих државних органа и свих влада Србије од 2005. године наовамо током периода мог боравка у Хагу и свима који су настојали да ми пруже помоћ сходно условима и могућностима пре свега у смислу мог животног опстанка и очувања здравља на ниво подношљивости. Захвалан сам и свима онима који су у мислима и молитвама били са мном и мојом породицом. Имао сам, то веома добро знам, и велику подршку средстава информисања, свих медија у Србији који су од првог дана мог тамничења били уз мене и захваљујући томе лакше је било издржати и борити се за истину.

Рекавши да му предстоје највише одмор, лечење и опоравак, Владимир Лазаревић је на крају рекао:

– Многи су ме питали ових дана како сам, како се осећам… Парафразираћу једног руског великана који је рекао „поштујем прошлост, нисам задовољан садашњошћу и надам се будућности”. То је мој живот.

Блистава каријера

Рођен 23. марта 1949. године у селу Грнчар, у општини Бабушница, после завршене основне и средње школе Владимир Лазаревић је са само 23 године завршио Војну академију (1972), а потом и Командно-штабну академију копнене војске и Школу националне одбране, све с највишим оценама. Као командир, командант и начелник јединица и војних формација службовао је у Нишу, Призрену, Приштини, Лесковцу и Београду.

Начелник Штаба Приштинског корпуса постао је 1998. године, а само шест месеци и пред саму агресију НАТО-а на СРЈ постављен је за команданта овог корпуса. Првих дана 2000. године Лазаревић постаје командант Треће армијске области ВЈ. Првог априла 2002. године постављен је на место начелника Сектора за копнену војску, на којем је остао до 7. августа 2003. године.

Међународном суду за ратне злочине добровољно се предао 3. фебруара 2005. године после подизања оптужнице у Хашком трибуналу, где је остао све до 3. децембра ове године када је пуштен на слободу.


КАТЕГОРИЈЕ