Редитељ који је волео свет оаза

03-11-2015 05:05:34 | | / vostok.rs |


Редитељ, сценариста и сниматељ Петар Лаловић преминуо је у 83. години, речено је јуче у Удружењу филмских уметника Србије, саопштио је Танјуг.

Лаловић је завршио позоришну и филмску академију у Загребу, а дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду. Направио је преко 200 документарних филмова, а такође је снимао игране филмове и тв серије. Лаловићева вокација су била снимања метафоричних филмова о природи за које је освојио преко 150 награда како у бившој Југославији тако и у иностранству. Време и место комеморације и сахране, биће накнадно објављени.

***

Још се сећам тог узбуђења из 1983. године испред благајне биоскопа „Козара”, где се био отегао змијолики ред за куповину карата за нови филмски хит. Не, није била реч о некаквом новом холивудском филму, са до небеса великим глумачким звездама. Та гужва пред „Козаром” данима се стварала због једног домаћег филма. За рубрику „Веровали или не”, али историјска је чињеница – због дугометражног документарног филма „Последња оаза” сценаристе, редитеља и сниматеља Петра Лаловића. Чудо невиђено и непревазиђено!



Биоскопа „Козаре” више нема, одлукама и делањем неких грамзивих људи отишао је у прошлост. Нема више ни великог Петра Лаловића – отишао је у вечност. Због својих изузетних филмских дела, и у незаборав филмске историје. Поколењима је оставио око 300 кратких документарних филмова – „Прича о шуми”, „Паукова мрежа”, „Укус меда”, „Зулумћари”, „Мрави”, „Балегар” и многи други, неколико дугометражних и играних – „Последња оаза”, „Свет који нестаје”, „Београдска оаза”, „Птице које не полете”... За њих је освојио 150 награда домаћих и иностраних: петнаестак гран-прија, Седмојулску, Авнојеву, Вукову награду, па све до јапанске награде „Најбољи од најбољих” за најбољи филм из дивљине...

Јапанци су баш као и ми остали фасцинирани филмом „Балегар”, осмоминутном причом о сићушном инсекту скарабеју, у којој се огледа непроцењиво Лаловићево мајсторство. Остале су забележене и Петрове речи на вест о освајању велике награде: „Многи су у мом балегару погрешно видели имитацију Сизифа, то је излизано, пуки клише. Кроз причу о овом марљивом инсекту приказао сам, заправо, епизоду из живота људи. Јер, он се јадник мучи да ту лопту од балеге изгура уз брдо, а горе се налазе чекачи који неће да прљају руке него само узимају на готово. Е, сад, ко како схвати, у филму нема текста. Жири у Јапану је очигледно схватио.”

Са схватањем и прихватањем и није увек ишло сасвим глатко у богатој Лаловићевој стваралачкој каријери највише посвећеној документарном филму и животињама, а мање људима. Према сопственом признању, није он то тако унапред планирао. Случајно је испало. Овај Суботичанин родом прво је у Београду студирао историју уметности, догурао чак до четврте године, па се због досаде предомислио, отишао у Загреб, завршио тамо одсек камере на Академији за казалиште и филм, а после дипломирао и на Факултету драмских уметности у Београду. У почетку је радио као сниматељ на копродукцијама попут „Марка Пола” и „Стеле”, али није видео будућност у томе да „буде негде четрдесети у низу, онај што помера камеру”. У филму „Млад и здрав као ружа” Јована Јовановића, са Драганом Николићем у главној улози, био је директор фотографије. Био, па надрљао. Због неких политичких и порнографских секвенци у стилу неореализма и још по нечег – филм је био забрањен, а Лаловић избачен из партије. Није му ту помогло ни што је са својим течом, генералом Милутином Морачом, као дечак био у партизанима.

Међутим, испоставило се да то партијско избацивање и није било тако лоше. Петар се окренуо природи и животињама, радећи серије за ондашње Шумско газдинство „Јелен” (сада „Србијашуме”), о веверицама, губарима, јеленима, и то му се допало – постао је комплетан аутор. Често сам, али независан. Прави феномен стрпљења што је по три године умео да проведе у Копачком риту, снимајући скривеном камером рађања, борбе, љубав и смрт становника оазе природе, доказујући да се и поред сталног уништавања тај чудесни свет дивљине, у коме природни закони подсећају на људске норме и понашања, вечно обнавља.

Имала сам ту срећу да са Петром Лаловићем и његовом супругом Витком, путујем у далеку Индију. Захваљујући њему имам најбољу колекцију фотографија на којима ме је Петар „хватао” уз кротитеље змија у Њу Делхију, са досадним малим мајмунима на глави испред Таџ Махала и чудесним птицама на остацима црвеног града у Агри, у друштву иранског редитеља Маџида Маџидија и америчког професора филма Џералда Џерија Перија...Од среће смо се грлили и смејали што нам је пошло за руком да филм „Птице које не полете” продамо за биоскопско и телевизијско приказивање у Шри Ланки.

Успомена на Петра је много. Ту је и она када ми је током једног београдског „Кратког метра”, а као мој верни читалац, веома озбиљно рекао да се пазим – „Сваки филм дубоко проживљаваш, пишеш са пуно емоција”. Ни тада а ни данас не знам да ли је то добро или лоше, јер другачије знам, али не могу. И зато се са Вама Петре данас опраштам са пуно емоција. Тужна што Вас нема. Срећна што сте били део мог и личног и професионалног живота. Нека Вам је слава и хвала.

Дубравка Лакић,