Најбоље писмо за србски језик

03-11-2015 08:26:22 | | Илустрација Новица Коцић/ vostok.rs |

Проблем идентитета представља суштину свих расправа о писму. Он је одговоран за то што Срби данас напуштају своје писмо и што оно за њих нема више онај значај који је столећима имало


У погледу употребе писма Србија данас спада међу оне државе у којима се у јавној употреби могу видети два писма, од којих је једно латиничко. То је чест случај у многим државама које имају оригинална национална писма и која логично имају и своју међународну латиничку транскрипцију (нпр. Кинеско писмо, арапско писмо или грчкописмо). Међутим, у Србији ни једно од тих писама није намењено странцима. Овде су оба писма намењена за домаћу употребу, али та употреба није ничим регулисана – за разлику нпр. од ситуације у Јапану, где се кинеско писмо употребљава за именске речи а домаће слоговно писмо (кана) углавном служи за граматичке елементе. Њихова је употреба у Србији произвољна и алтернативна, тј. Конкурентна – препуштена слободном избору појединаца иако је ћирилици данас формално враћен статус „званичног“ писма. Добро је познато о чему је реч: о постепеној смени домаћег, националног писма – на којем се од 12. века обликовао културни идентитет Срба – латиницом, која је у српску културу дошла са стварањем заједничког књижевног језика Срба и Хрвата.

Фактички, реч је о промени графичке стране културног идентитета, о утапању српске писмености у међународни латинички комонвелт. У њега се на овај начин још у другој половини 19. века укључила Румунија, a у првој половини 20. века Турска под Ататурком. Оне су дале пример како се ислам и православље могу латинизирати. Током 20. века њиховим су примером пошли многи народи Евроазије, у првом реду знатан број бивших совјетских република, а у Југоисточној Азији Малезија, Индонезија и Вијетнам, који су се у овом погледу културно идентификовали са својим некадашњим колонијалним окупаторима.

Оно што у овом контексту издваја Србију јесте то што је у већини поменутих земаља та смена била релативно брза и беспоговорна и што су се њихови народи, срећно загледани у светлу будућност, углавном лако одрекли својих старих писмених традиција – ћирилице у Румунији, арапског писма у Малезији, Индонезији и у Турској, и једног и другог писма у бившим совјетским републикама (нпр. у Молдавији, Азербејџану, Узбекистану) и вијетнамског писма чу-ном, варијанте кинеског писма у Вијетнаму. Код свих је та смена била резултат некаквог националног консензуса, који је, при том, био удружен с државном регулативом. У Србији, пак, никаквог договора о томе нема и зато ова смена траје већ читаво столеће уз немоћне протесте оних који још увек нису раскрстили са својом старом културном традицијом, прећутно пратећи генерацијску смену носилаца културне оријентације у србском друштву. Један од разлога зашто је то тако јесте у томе што су ови поменути народи углавном били само корисници туђих писмених традиција које су релативно лако могли заменити новом. Насупрот томе, Срби су управо носиоци и баштиници оне словенске културне традиције коју су Румуни после петовековне употребе напустили.

При том, ова је смена код нас нарочито тешка и болна и зато што се оправдано може поставити питање шта се тиме добија. Који је то нови квалитет који, као у случају Румуна, ми добијамо заузврат? Док су Румуни, као народ романског порекла, зарад новог идентитета, изграђеног на основама (етно)језичког јединства са западноевропским романским народима одбацили оно културно обележје које их је разликовало од осталих романских народа, дотле је за нас у овом писму садржано све оно што је преко 800 година било наш етнокултурни идентитет.

Проблем идентитета представља, дакле, суштину свих расправа о писму. Он је одговоран за то што Срби данас напуштају своје писмо и што оно за њих нема више онај значај који је столећима имало. Да и не говоримо о потпуном неуспеху често спомињаног аргумента како је србска ћирилица савршено фонетско писмо и стога најсавршеније писмо за србски језик. Њега никад нико није хтео да уважи, чак ни академици и језикословци који су навелико хвалили реформаторско дело Вука Караџића и његову савршену фонетску азбуку.

Најбоље писмо за србски језик, стога, није оно које је најсавршеније, него оно које обезбеђује одговарајућу културну идентификацију. Ако та идентификација није више заснована на културном наслеђу одређеног народа, ако је, дакле, наступила графичка смена, то значи да је дошло до смене културних обележја одређеног народа. То се по правилу догађа у оним случајевима када је различито културно окружење јаче од унутрашњих интегративних сила одређене етничке или културне заједнице и када услед тога у њој превладају сепаратне, дезинтегративне тенденције. У датом случају поменута латинизација управо потиче из жеље за поистовећивањем и укључењем у тренутно престижну цивилизацију, која и сама тежи ширењу својих културних обележја. Њено право име јесте вестернизација, а идеологизовани псеудоним модернизација.

Народи могу да промене писмо током времена и то може донети добро, али и лоше. Ако га изводе национални реформаторски кругови, онда му је намена да оснажи и учврсти одређену нацију и да јој донесе одређену корист или добробит. Али, таква графичка смена може да буде и само спољашњи знак деградације и распада одређене културе и националне заједнице – ако се заузврат не добије ништа, ако је оно што је одбачено и напуштено далеко вредније од оног што се преузима.

Др Вања Станишић

Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду