Прогон кнегиње Јелене
Једина кћи Петра Првог Карађорђевића удала се за Јована Константиновића, унука руског цара Николаја. У време револуције, Јелена је, преобучена у часну сестру, с децом избегла судбину Романових
Колико Ђорђије Петровић Карађорђе није имао среће са својим боравком у великој Русији, толико су његови потомци имали. Карађорђев син Александар се школовао у Санкт Петербургу, где је ступио у Пажевски корпус 1814. и где је 1842. именован за кнеза. Његови синови, Ђорђе и Арсеније Карађорђевић живели су у Русији и покушавали да праве војничку каријеру, као и унук Ђорђе, који је службовао у Лејб-гвардијском пуку. Био је то специјализовани пук краља Петра Великог.
Почетком 20. века, кнегиња Јелена, једина ћерка краља Петра I Карађорђевића, после школовања у Европи, отишла је у Русију, с пуних 14 година. Желела је да се придружи браћи Ђорђу и Александру Карађорђевићу на војном училишту у Санкт Петербургу. У међувремену, после пуча у Србији и смене династије Обреновић, у Русију је 1903. дошао и њен стриц Арсеније Карађорђевић. У потрази за супругом, кнегиња Јелена Карађорђевић се 1911. удала за кнеза Јована Константиновича, унука цара Николаја I. Венчању су у Санкт Петербургу присуствовали цар Николај II и краљ Петар I Карађорђевић.
Србска велика кнегиња је руском великом кнезу родила ћерку Јекатарину 1914. и сина Вцеволода 1915. У време револуције и ликвидације породице Романов, кнегиња Јелена се, преобучена у милосрдну сестру, са децом, пробила до србског посланства и спасла. Посланик Спалајковић је потом кнегињу и децу пребацио у Француску. У Кану је доживела и други прогон породице Карађорђевић у Београду, и умрла 1962. не видевши Србију.
Кнез Арсеније Карађорђевић се 15. априла 1892. у Санкт Петербургу ородио с породицом Демидов, јер је узео њихову ћерку Аурору. Из овог брака рођен је син Павле Карађорђевић, будући регент Југославије, али су се Арсеније и Аурора развели 1899. Сина Павла је, пре своје смрти 1904, видела само једном.
Родбинске србско-руске везе ојачала је и династија Петровић из Црне Горе, када се Милица Петровић Нјегош удала 1889. за великог кнеза Петра Николајевича, унука цара Николаја I. У овом браку су рођени син Роман, 1896. и ћерке Марина, 1892. и Надежда, 1898. Брак је у Русији склопила и њена сестра Стана за Георгија Максимилијановича на имању Романових, 18. августа 1889. Иако је брак врло брзо разведен, у њему је рођено двоје деце, кнез Серјожа Георгијевич и кнегиња Јелена Георгијевна.
Пред руско-турски рат 1878. године, у Русији се појавио Огњеслав Костовић, који је царској армији понудио пројекат подморнице. Овај бечки и будимски ђак био је конструктор бензинског мотора и дирижабла.
Огњеслав Костовић је пре Тесле и Пупина померио границе високе технологије. У Русији је био познат као “краљ проналазача”, којег је сам цар ценио. Рођен је 1851. у Висбургу, Аустрија, а растао у Бечеју и Будимпешти, где је окончао гимназију и Високу техничку школу. Као капетан очевог пароброда “Слога”, возио је шлепове са житом по Дунаву, од Браиле до Одесе и размишљао о конструкцијама бродова и хидраулике под водом. Тада је пројектовао регулатор броја обртаја елисе, уређај за вађење потопљених лађа и више типова гњурачких одела.
После учешћа у руско-турском рату, Костовић је пројектовао “риба-лотку” или подморницу, чије је цртеже 1878. у Санкт Петербургу приказао будућем императору Александру III. Планови нису сачувани, али има доказа да је била реч о мотору на бензин за подморницу. Костовић је потом био иницијатор Руског ваздухопловног друштва и његов први председник.
Пројектовао је први хеликоптер, а потом и дирижабл, пре грофа Цепелина. Патент за мотор дирижабла је регистровао маја 1888. Потом је конструисао и први хидроавион. Руска војска му је откупила пројекат подморнице за 10.000 рубаља и дала му посао у морнарици. Рањен у око. демобилисан је и постао фабрикант. Оженивши се Рускињом у Петрограду, изродили су осморо деце. Три ћерке је удао у Србији. да би живеле са његовим народом. Огњеслав Костовић је умро у Санкт Петербургу 1916. године.
Својом уметничком појавом 1884. године, у Александријском позоришту гиздави Василиј Лучић Далматинов регистрован је као личност значајна за развој руског театра. Када су готово сви који помно прате српску историју били уверени да се славна и плодотворна лоза Чарнојевића угасила без трага, на тешка манастирска врата Хиландара је јуна 1980. године закуцао скрушени и тајанствени ходочасник, који је одлично говорио руски и поседовао амерички пасош. Под теретом година, болести и неког великог неспокоја дубоко у души, потражио је благородног оца Митрофана и замолио га да са њим насамо поразговара.
Тајанствени ходочасник по имену Вадим Черн, који је из “густог мрака и нехатног заборава историје изронио на светлост медитеранског дана”, био је зацело последњи потомак србског патријарха Арсенија III Чарнојевића. Разлог да у смирај живота крочи у духовно атоско светилиште и уједно највећу ризницу свога рода, био је да исприча чудесну повест о свом животу и загонетној судбини највеће породичне светиње - родослову лозе Чарнојевић. Вадим Черн се родио 1912 године, на обалама Дњепра. Његов отац Алексије Чарнојевић је, после завршене морнаричке школе, био капетан на броду, а касније и високи официр царске трговачке флоте на Црном мору.
Поуздано се зна да су, под све већим притиском католичког свештенства и племства Хабзбуршке монархије, преци Алексија дошли у ове крајеве после 1750 године, неколико деценија после смрти србског патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића (1706 године).
Благонаклони руски цар прихватио је прогнане Србе и поклонио им неколико села у долини Дњепра, области коју су они назвали Нова Србија. У новој средини, породица Чарнојевић добија велики посед са 40 кметова у селу Полујану. Имали су повлашћен друштвени положај, о чему сведочи и чињеница да су им од 1770. године, сви наследници увођени у такозвану сомотну књигу, књигу-родослов, коју су као некакав породични дневник водиле све племићке фамилије царске Русије.
Душан Лопушина,
