Вук и србска језичка политика данас

08-10-2015 10:06:34 | | / vostok.rs |


Упорно и аргументовано заступајући своје ставове, Караџић је половином XIX столећа прокрчио пут својој реформи. Она је имала широк културолошки домет, дајући значајан допринос учвршћивању српске националне свести. Иако је живот провео у прогонима и оскудици, а његова дела често била критикована и забрањивана, у Караџићу су следеће генерације виделе оснивача науке о српском језику, оснивача српске етнографије, па и првог оригиналног писца савремене српске историје.

Од друге половине XIX столећа бурни политички догађаји доносили су на националном и (социо)лингвистичком плану на простору који је Караџић сматрао језички (па и етнички) српским битно другачије национално‑лингвистичко профилисање.

После Караџића, у заносу будућег југословенског јединства, најпре су активно разводњаване националне разлике између Срба и Хрвата („Србо‑Хрвати“), посебно у несрпским срединама, а термин српски језик бивао је, у складу с тиме, све више потискиван и подвођен под магловите лингвониме, као српскохрватски / хрватскосрпски и сл. Успостављена је научно‑политичка парадигма по којој је заједнички „српскохрватски“ језик сада обједињавао тзв. штокавицу, чакавицу и кајкавицу, иако су и даље Срби били само „штокавци“, макар се њихов удео у овом лингвистичком корпусу све више смањивао.

Оваквим приступом обележен је југословенски, посебно комунистички период,мада ће његови рецидиви по многим питањима у србистици остати до данас. Слабљењем СФР Југославије и њеним распадом крајем ХХ столећа, уз обилато спољно мешање, лингвистичким инжењерингом се на овом простору, поред тежње да се учврсти хрватски књижевни језик, ради на стварању и других политичких језика, бошњачког и црногорског. У српским земљама изнуђени повратак српском језику србистику је углавном затекао неспремну, уз сталне спољне, па и унутарње притиске да се баштина српског језика сведе на србијанску екавицу, тачније, оне србијанске области које настањују православни.

Својевремено попуштање српске лингвистичке науке под притиском политике југословенства несумњиво је значило одступање од Караџићевог учења и подршку стварању низа књижевнојезичких варијаната на српском језичком простору. На потребу раздвајања лингвистичког од политичког приступа указивао је још Ф. Миклошич (1813–1891), професор катедре за словенску филологију у Бечу; он је доследно бранио Караџићев филолошки приступ, разликујући српски језик од хрватског онако како их је разликовао Караџић. Отуда је у југословенском, посебно комунистичком периоду Караџићевом учењу приступано селективно, а у појединим деловима оно је и кривотворено.

Ипак, Караџићев приступ питању распрострањености српског језика готово никада није у потпуности одбачен и није остао без својих следбеника (међу Србима: Ђ. Даничић, Ст. Новаковић, Љ. Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић и др.). Ови аутори ће, мање или више доследно, пратити Караџићеву идеју о српској језичкој природи средишње јужнословенске области. Најзнаменитији српски лингвист друге половине ХХ столећа и врстан познавалац јужнословенске дијалектологије Павле Ивић (1924–1999), оцењујући, нпр., односе савременог српског и хрватског књижевног језика према сопственој дијалекатској бази и књижевној традицији, истакао је да је српски књижевни језик заиста српски по свом пореклу, док хрватски књижевни језик по већини својих карактеристика нити је повезан с хрватским дијалектима нити са старијом хрватском књижевном традицијом (P. Ivić, Language planning in Serbia today, International Journal of the Sociology of Language, 151, Berlin – New York 2001, 8).

Несумњиво, различити политички захвати и диктати нису битније нарушили вишевековни континуитет у поимању српског језичког и етничког простора од стране српског народа и његових водећих интелектуалаца. И не само српског. На неке примере сам имао већ прилике овде указати, а завређује пажњу још један пример за крај. На политичкој мапи насталој пре тачно сто година Лондонским споразумом (1915), планиране границе Србије (тј. Србије и Црне Горе) нису представљене много другачије од оних српских етничких граница које је управо филолошком методом, и углавном уз подршку тадашње европске науке, омеђио Вук Караџић.

Србији и Црној Гори су тим документом с почетка Првог светског рата тадашњи савезници понудили Босну и Херцеговину, Славонију и југоисточну Далмацију – дакле српске етничке просторе. Ови и бројни други историјски подаци могли би употпунити слику о Караџићу и његовом делу, те и отклонити негативне стереотипе о њему којима данас робује део западне лингвистичке литературе.

Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

Др Првослав Радић