Дукатима преломио Енглезе
Филип Христић, дипломата српске кнежевине који је успео да надигра лондон у медијском рату. У својим мемоарима, који су чамили 120 година, открива и наручиоце убиства кнеза Михаила Обреновића, али и каснијих преврата и пучева
Први и вероватно једини Србин који је добио медијски рат против политике британске владе, и то усред Лондона, био је Филип Христић, дипломата, политичар, државник. Он је 1863. с кнегињом Јулијом Хуњади боравио у Лондону са специјалним задатком да промени негативан став енглеске јавности о Србима.
У то време британска влада била је најпоузданији савезник умирућег Османског царства и снажно се залагала за укидање Кнежевине Србије. Ипак, Христић је преокренуо јавност Енглеске, аргументима и уз ангажовање британских лобиста који су подржали Србе у штампи, путем књига и у парламентарним расправама.
Опис лондонске мисије, као и живота у Србији која се обнављала ни из чега, велики дипломата оставио је у "Успоменама", кратким мемоарима, који су дуже од 120 година чамили у прашини архива. Тако је од српске јавности остао скривен рецепт за добијање медијског рата у коме је мала Кнежевина Србија победила моћну Британску империју. По доласку у Лондон високо друштво се утркивало ко ће пре организовати бал или пријем коме ће присуствовати угарска племкиња и србска кнегиња Јулија Хуњади Обреновић, јер је мала Србија била егзотичнија од Оријента. Присуство британског крема Христић је користио да шири истину о борби Срба за слободу и ужасном положају хришћана у Османској империји, коју је британска влада подржавала.
Успео је да одржи и предавање британским масонима којима је Србију представио као ризницу минерала и других природних богатстава која једва чека британске индустријалце. Искусни дипломата у сећањима помиње неколицину "великих србских пријатеља" који су у ствари били моћни лобисти. Филип Христић није у својим успоменама прецизно објаснио зашто су нас толико волели, али из књиге коју је доцније написао његов син Милан врло је јасно да су Христић и књегиња у пртљагу носили замашну количину златних дуката. Лобисти су уз такав подстицај успели да приче о Србији ставе на насловнице водећих британских листова, а за недељу дана изашле су и три књиге о стварним патњама хришћана у Турској, које британска власт брижљиво скривала од своје јавности.
Врхунац је била парламентарна дебата у којој је известан број лордова снажно и аргументовано напао британску владу да подржава османску деспотију јер их је она корумпирала, што је, наравно, привукло пажњу штампе. Енглеска влада није због тога званично променила став, али је доживела тежак пораз у јавности, која је почела да симпатише Србију као симбол слободарских тежњи свих народа Балкана и кључну земљу за решење "Источног питања", наслеђа Османске империје.
За Христићеве успомене знали су многи његови савременици, који су га с муком наговорили да их напише, а онда их никада нису објавили. Тако је за јавност остала тајна и непосредно сведочанство о наручиоцима убиства кнеза Михаила Обреновића, али и каснијих преврата, пучева и револуција. Та историјска грешка је исправљена прошле недеље кад су "Успомене" Филипа Христића, које је приредила др Јелена Пауновић Штерменски, објављене у издању "Службеног гласника". Христић је овим делом потоњим генерацима завештао "нацртану" мапу интереса и метода великих сила на Балкану које се до данас нису промениле.- У породици је позната прича да је Филип први упозорио кнеза Михаила на заверу и да га он није послушао - каже Слободан Христић, потомак угледне породице.
Наиме, Христића су пријатељи 1863. у Лондону упозорили да за британску владу нису тајна ни Михаилове везе с Русијом, ни планови о уједињењу балканских Словена. Пренесено му је да су британска, османска и хабзбуршка империја сагласне у оцени да је држање србског кнеза "врло опасно по ред и мир на Балканском полуострву". Христић је упозорен да се одустало од организовања буне за враћање Карађорђевића на престо, због Михаилове велике популарности у народу.
- Да би постигле пад ваше светлости Енглеска, Турска и Аустрија кураже, потпомажу и множе свим средствима противнике ваше. Све ове три силе сматрају да је револуција у Србији немогућа и да тим начином не могу вашој светлости наудити. Они ће сигурно промислити у другом начину да до своје цељи дођу - упозорио је Христић кнеза у хитном писму, а по повратку из Лондона и усмено га је известио о сазнањима.
У успоменама он разочарано бележи да је кнез остао равнодушан на његова упозорења и на друга која су касније стизала с других страна "све докле га није завереничка рука живота лишила". Поред овог драматичног сведочанства Христић је у успоменама описао и године проведене у цариградској Порти као србски посланик, кад је морао да се носи са представницима највећих сила света у коме је "Источно питање" било централна тема. О његовом раду, али и о србским политичарима, говори поштовање које су му исказивале британске дипломате с којима се најоштрије сукобљавао у Лондону, док га је љубоморна београдска политичка чаршија кудила као англофила, слабу личност, слугу свих режима.
Др Јелена Пауновић Штерменски је истражујући Христићев живот и дело открила је другачију слику, изузетно интелигентног човека, оданог само Србији а не пролазним режимима који се аргументовано супротстављао врху власти кад други нису смели. Христић је чврсто заступао став да Срби треба да се баве пре свега србским, а не пансловенским интересима, због којих је Русија непрестано гурала Србију у ратове. Његово отворено дивљење Британији се заустављало на поштовању њене културе, док се против туркофилске политике Лондона борио свим средствима.
- Филип Христић је неоправдано запостављена блистава личност, прави представник српске елите 19. века која је стварала модерну Србију - каже др Јелена Пауновић Штерменски. - Његове успомене су сведочанство о духу доба кад је о успеху у државној служби одлучивао таленат и способност. Христићев животопис је прича о врхунском уму дечака кога је књаз Милош уочио, позвао на двор да одраста с његовим синовима, а затим школовао у иностранству. Христић није био изузетак, тада је постојао програм систематског стварања елите Србије.
Углед и утицај породице Христић почиње од Ристе, доцније Христе, Ђорђевића из Самокова, у Топлици, који се истакао храброшћу и интелигенцијом у Првом србском устанку. Већ 1804. постао је буљукбаша, у рангу мајора, заповедник 1.000 војника. После слома устанка породицу је пребацио у Земун, а сам остао у Београду где је временом отворио абаџијску радњу, а затим и бакалницу, које су лепо радиле. Међутим, кад су се прилике смириле, породица се поново спојила у Београду..
ЛОЗА ХРИСТИЋЕВИХ
ЛОЗА директних потомака Филипа Христића дала је многе значајне личности србског друштва, а завршила се смрћу професора Јована Ваве Христића, драматурга, писца, преводиоца. Опстала је грана породице која потиче од Саве, Филиповог рођеног брата, која је у новијој србској историји такође дала многе важне, а мало познате личности.
- Скромност је била постулат васпитања у породици Христић - рекао је, за "Новости", Слободан Христић. - Прва ствар коју је учило свако дете било је да се не лакта и не гура у први ред по сваку цену. Породица Христић је опстала у многим србским политичким менама држећи се својих принципа, све до доласка комунизма. Пошто је комунистички режим верност Србији сматрао назадним, ми смо се повукли из друштвеног живота.
