eNovosti.info

�

Овдје нема, као у осталим селима, оронулих кућа. Већином су изграђене нове или старе камене модернизоване. Штитари су посебни и по томе што су обрађене готово све њиве, иако нијесу квалитетне као оне у равници. Сразмјерно броју житеља, ово село је, како тврде мјештани, са највише произвођача здраве хране не само у беранској општини, него цијелој долини Лима, што га чини једним од „најживљих“ у Црној Гори.

�

�

Предсједник Мјесне заједнице Милован Шћекић каже да у Штитарима има око 80 домаћинстава са просјечно три-четири члана. Према попису, 220 је пунољетних, међу којима седамдесетак нежења од 25 до 75 година, док Основну школу „Владислав Рајко Кораћ“ похађају 43 ђака (са подручним одјељењима у Црвљевинама и Рујиштима), а некада је било око 300. С обзиром на вишедеценијску миграцију село – град, добро је што се школа и са толико ученика одржала. Охрабрује да је и исељавање знатно смањено. Тренутно у Штитарима живи 80 младих, међу којима око 30 повратника, попут мог брата Драгана, који се са породицом из Подгорице вратио и посветио пољопривреди. Снаха Рајка је „на одређено“ учитељица у Рујиштима, синовци Алекса и Чедо су основци, а већ добри радници у пољу – прича Милован Шћекић, који се поодавно „уписао“ међу рекордере у производњи поврћа.

�

Он набраја узорне сточаре и повртларе: Перо, Баћо, Вучета, Рајо, Драган, Ђоле, Вујо, Ранко и Мујо Шћекић, Милован, Мијан, Радоња, Слобо и Срећко Ћоровић, па Дробњаци… Свако домаћинство, иначе, држи по неколико крава, вели предсједник МЗ и тврди:

�

- Ми у Штитарима смо најпознатији по производњи хране од Бијелог Поља до Гусиња. Овдје је више обрађених имања, него у било ком селу“.

�

Међу угледнијим произвођачима, иако нијесу робни, у Штитарима сматрају и домаћинство Воја Дробњака, који се, након што је 1987. остао без посла у беранској Целулози, бави пољопривредом. Намјенским кредитом купио је мотокултиватор, реновирао шталу и формирао фарму четири-пет крава, о којој је бригу преузео син Милан, а недавно се из Подгорице вратио и млађи Лазар, коме је, како вели, дојадило да га као угоститеља „приватници за мизерну плату израбљују“, а сада би му добродошла кредитна подршка за набавку механизације… А док се они ожене, мајка Сена кућу држи и о бијелом мрсу брине. По њен сир купци кући долазе. Двије деценије га, како вели, није изнијела на пијацу. Помогне и кћерка Марина, која ради у Беранама, док је Мирна удата.

�

Са њима живи и Војов брат Вукашин, угледни учитељ у пензији. По завршетку школе у Бањалуци, учитељевао је у Ливну, Београду, Лубницама, Петњици и деценију пред пензионисање вратио се у завичај – прво у Рујишта, па у Штитаре.

�

�

Стари учитељ и сада радо наврати у школу, гдје са секретаром Радуном Шћекићем, који је овдје управо укњижио 40 година стажа, пребира по школском љетопису.

�

- Пошто турске власти нијесу дозвољавале рад школа, Штитарци су тајно описмењавали дјецу. Према предању, таква тајна школа отворена је 1870. у кући Шћепана Бубање, а прва државна у Штитарима основана је 25. октобра 1918, у кући Милије Ћоровића. Учитељ је био Вуксан Богавац… Након деценије и по рада у приватним кућама, 1933. је завршена школска зграда, од камена и покривена шиндром – подсјећа Дробњак.

�

�

А, Радун Шћекић указује на опадање броја ђака, посебно након изградње Фабрике целулозе, јер није било пута, па су радници преселили у Беране.

�

- Ја сам, иначе, из прве генерације осмогодишње школе. Док се, након пожара, обнављала зграда, три године смо ишли у Лозну. Газили Лим, а кад надође ишли 16 до 20 километара около, преко Скакавца или Брзаве. У ову школу преселили смо у прољеће 1962. Донијели смо столице од куће – прича Шћекић.

�

�

На школство Штитара поносан је и пензионисани наставник Чедо Шћекић, који је посветио развоју пољопривреде у овом крају и стим циљем оснивао удружење Еколошка кооператива Штитара, Бубања и Доњег Заостра.

�

- У склопу програма Меднем, који је финансирала влада Луксембурга, наравили смо, зграду, у којој је до 2007. био откуп млијека за „Зору“. Дневно је откупљивано три тоне, највише од свих центара у шест општина. За четири године Министарство пољопривреде је 17.000 еура додијелило удружењу, а ЦХФ трактор са комплетном ратарском опремом…

�

Прича се да немамо жита, а стручњаци кажу да би се на 30.000 хектара у Лимској долини могло произвести најмање сто тона. Коришћење запуштених њива допринијело би задржавању становништва. Просторним планом Бјеласице Влада није обрадила њене источне обронке, а то је најбогатији дио. Планере чекају Шишка, Којановац, Стрменице, Јабланово, Потрково, Плавац, Кофиљача, Алилача, Теферич, Чука, Фемићко-пријелошке рупе, Јаворова штит… на којима су изванредни услови за развој планинске пољопривреде и еко насеља. Овај дио Бјеласице је жила куцавица долине Лима – каже Шћекић, напомињући планове да се до Рујишта прошири пут и изграде водовод и етнолошко-туристичко насеље.

�

Указујући на повољан географски положај села на свега 14 километара од Берана, са природним условима за сточарство и узгој континенталног воћа, жита и поврћа, као и асфалтираним путевима до сваког засеока и струјом и водом у свакој кући, Чедо Шћекић напомиње да је на велике могућности Штитара показала и недавна изложба пољопривредних производа, рукотворина и етно предмета у Рујиштима.

�

- Била је то својеврсна промоција аутохтоне производње. Изложени су млијечни производи, житарице, поврће, љекобиље, етно рукотворине, као и старине, које већ неколико година прикупљамо и формирали смо етно-кутак Полимља – објашњава Шћекић.

�

�

Да би скратили везу до главног пута, сада магистрале кроз Лозну, Штитарци су 1969. изградили први висећи мост, али га је након пет година срушила поплава. Други су подигли 1979. и кад је требало да га попатосе, Лим је срушио стопе. Од тада надлежни стално обећавају да ће мост обновити, али од тога још ништа. Једно вријеме смо Лим прелазили барком, а ево двије деценије ни ње нема, тако да идемо 15-20 километара около – прича Чедо Шћекић, најављујући да су мјештани принуђени да поново направе барку, јер немају новца за мост.